У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. био је тријумф народне револуције против суровог диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти медијски манипулатори који стоје иза свих наредних влада и осталих „демократских“ и „људских права“ крила– од Чеде Јовановића до Соње Бисерко – који од тада живу кидају српску душу.
Многи који су тог октобарског дана изашли на улице мислили су да се боре за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ државни удар. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који на њега ставља лажни терет кривице за балканске ратове, не само деведесетих, већ све док историја сеже у прошлост. Доминацију једне корумпиране странке заменио је диктатуром још корумпиранијег и далеко прождрљивијег осамнаестоглавих немана – и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. И после слома ДОС-а, све наредне владе је стварала или рушила Атлантска империја, не обазирући се на жеље народа Србије.
Живи ли неко од обичних „жутих” данас боље? Тешко. Али зато сви који су од пуча били блиски квислиншком култу сада имају „легитимну имовину“, док су организатори пуча касније од „задовољне муштерије“ добили чак и своје острво.
Што се тиче „изборне воље грађана“, никада нећемо сазнати ко је победио на фамозним изборима за председника СР Југославије. Листићи су, игром случаја, спаљени у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало бесмислено већ 2002. године, када је Зоран Ђинђић – за кога нико никада није гласао – уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо Југославију.
Револуција као бизнис
Да ли је могуће да је неком од учесника „Жутог октобра” било непријатно када су видели снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргистана и Узбекистана, на којима се виде песнице „Отпора” (који су, иначе, убрзо спојио у владајућу ДС) и сви заједно подсетили на репризу Београда?
Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС заправо створила америчка влада, преко НЕД-а и других фондација. Али овде је то било оличење наводно огромног америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, након чијег доласка је све требало да се промени. И не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена је предуга да би се овде набрајала.
После преврата у Тунису и Египту – тзв „Арапско пролеће“ – почетком 2011. године појавио се занимљив документарни филм: „Револуција као бизнис“. Њени аутори су отворено разговарали не само са невладиним организацијама у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим вођом „Отпора” који се после Жутог октобра професионално посветио револуционарном раду.
Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора” у обучавању и вођењу египатских и туниских невладиних организација („активиста”). Када се томе додају јавно доступни подаци о „улагањима” америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „врећама долара” које су пренели агенти ДОС-а пре октобарског преврата, закључак произилази да је миса која је 5. октобра изведена на улицама Београда – свесно или несвесно – свирајући на музику написану у Вашингтону. После је тај „хит”, са свим извођачима, извезен у иностранство – где год је Империја хтела да изведе „промену режима” без много крви и сопствених жртава.
И док је Млађан Динкић спроводио у дело наслов своје књиге из 1990-их „Економија деструкције“, доносећи беду Србији, Поповић и његови професионални револуционари зарадили су апанажу од чика Сема путујући по свету и држећи предавања домаћима. „Активисти“ – будућност култистима Империје.
Колико је њихових полазника курса било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима, а колико их је било само у жељи да постану „професионалци” није толико важно.
Резултат је познат: насилни државни удари, довођење на власт режима потпуно лојалних Царству, општа пљачка државне имовине и стопостотна обмана народа. Истовремено, добро су прошли у поређењу са земљама у којима је избио грађански рат након неуспешних (Либија, Сирија) или успешних (Украјина, фебруар 2014) пуча.
Шаблон за “Револуције у боји”
Није случајно што је успех пуча у Београду постао шаблон за „обојене револуције” широм света, којима је Атлантска империја рушила разуздане владе и државе. Према књизи британског новинара-сарадника (обавештајне службе) Тима Маршала о правим организаторима и спонзорима „Жутог октобра“ – коју је у Србији штампао Б92 (?!) – види се да је октобарски преврат био октобарски преврат – окончање пројекта „промене режима“ у Србији започетог 1998. године, а настављеног кроз Рачак, Рамбује и НАТО агресију.
Циљ Империје био је и остао да убије Србију као концепт, и од ње претвори од симбола отпора њеној самовољи деведесетих година у пример остатку света да је сваки отпор узалудан. Најбољи начин да се то уради је да се Отпор – и његов потомак, ЦАНВАС – представи као тобоже српске организације.
Не сумњам да је врло реално незадовољство мотивисало људе који су се окупили испред Скупштине у Београду октобра 2000. или на Тргу ослобођења Каира 2011. године. Али сваки пут, без изузетка, жеље народа су биле упрегнуте у кола која су возили неко други – било да се ради о професионалним револуционарима, империји, или међународним шпекулантима – који нису претерано марили за добробит тог народа.
Жути октобар Србији није донео демократију, напредак, хуманизам и ренесансу, већ бедни квислиншки култ, вођен ниским личним страстима и подаништвом Атлантском царству. Докле год Србијом владају Империја и тај култ потпуно је неважно како се зове председник или премијер, нити којој странци припада. Док се Србија не оконча са овим култом, сви покушаји борбе за слободу завршиће се као Жути октобар: превара, пораз и очај.
Извор: Телеграм Канал Рог Слободе – Борба против империје
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!