Берим је један од врхова на Мокрој гори на Косову и Метохији, у општини Зубин Поток. Стога је важно направити разлику у односу на село Мокра Гора, које је познато по Шарганској осмици, а које се налази у близини Златибора.
Планина Мокра Гора је позната по живописној природи и врховима Жљеб (2532 м), Поглед (2155 м), Белег (2151 м) и Берим (1731 м). Налази се на самој граници са Црном Гором. На Мокрој Гори се издваја врх Берим, који привлачи пажњу својим карактеристичним обликом са 4 стеновита врха, такозвана четири зуба, од којих је сваки виши од претходног, а са чијег врха се виде Проклетије, Шар планина, Копаоник… Поред Мокре Горе је и језеро Газиводе, дужине 24 км, настало преградом на реку Ибар.
Виа феррата
Виа Феррата је обезбеђена планинска стаза кроз тешко приступачне стеновите терене, која захваљујући систему металних инсталација постављених у стени (сајли, клинова, ногоступа) омогућава безбедно пењање. Овакве стазе су настале у Италији у време Првог светског рата у сврху пребацивања војних трупа, а назив значи „гвоздени пут”. И данас су најпознатије ферате у Италији на Доломитима, а у значајном броју их има и у Аустрији, Словенији, Француској. Тек током последњих неколико година овај вид планинарења почиње да се развија и у остатку нашег региона.
Да би кретање по ферати било безбедно, неопходна опрема подразумева шлем, појас, рукавице без прстију и ферата сет који чине две гуртне са карабинерима и шок апсорбер.
Постоји неколико међународних система за категоризацију ферате, од којих се код нас најчешће користи онај са ознакама од А до Е, при чему су ферате са ознаком А најлакше, а са ознаком Е најтеже. Виа Феррата на стенама Берима спада у једну од најатрактивнијих на Балкану и њена званична ознака тежине је Ц/Д.
Авантура
Ја сам недовољно спремна кренула на ову акцију, не знајући тачно шта треба да очекујем. Чула сам да Берим треба „пробати,” да је басиц ферата, те да је основ за прелазак неких озбиљинијх сличних стеновитих дивова. Да сам се детаљно припремила знала бих да није баш басиц и да могу да очекујем много тога – стеновите вертикале које треба савладати, пролаз кроз једну вертикалну пећину, хоризонтално савладавање стена, прелазак висећег моста и висеће сајле… Пењу се сва четити „зуба” и цео успон траје око пет сати. Све време сте закачени за сајлу, сем ако баш морате у wц, али и то на неколико дозвољених „заравни” и уз амин водича (не брините, не иде водич са вама, само одобрава удаљавање).
Први део успона је и најизазовнији, јер се испред вас испречи вертикални зид висок 80 метара, који на неколико места има такозване превисе, односно испупчења којима треба прићи са стране. Адреналин се смењивао са страхом, па у том првом делу нисам имала времена да уживам у природи око мене и погледу који се не виђа сваког дана. Држала сам се за газишта као да држим живот и пре хватања сваки бих брзински одмерила да проверим да ли је добро углављен у стену.
Након те прве деонице стиже се до пећине и клупе на самој ивици управо поменутог стеновитог зида. Место да повратите дах али и да уживате у пределима Ибарског Колашина. То је позиција која се нашла на највише фотографија са Берима, сасвим заслужено.
Следи пролаз кроз пећину која пружа једно сасвим ново искуство, а након пећине треба савладати још вертикала, али и једну лепу траверзу (хоризонтално кретање по стени) на другом зубу.
Након првог и другог зуба постоји могућност да се „нормалним” путем спустите са планине (који је и био повратак са ферате док нису комплетирана сва четири зуба 2019. године). Ово „нормалним” стављам под наводнике, јер је пут прилично стрм, клизав и необезбеђен.
Када се крене на трећи зуб више нема назад. У овом делу има мање газишта него на прва два зуба. Специфични део успона је на почетку трећег зуба, јер стена није типична, има доста земље и постоји могућност одваљивања већег камења. Ако иде више људи у групи, у овом делу је важно да размак између њих буде што краћи.
А онда између трећег и четвртог зуба, ферата вас почасти висећим мостом дугим 27 метара, па након њега и још једном сајлом од 9 метара. Дакле, само сајла по којој треба да пређете, док се рукама придржавате за другу сајлу која вам је у висини груди. Не сећам се тачно шта је било испод и која висина је била у питању…
А када се коначно попнете на врх Берима, после свих напора, зноја, страха… закорачите на – ливаде! Ни трага од стена, провалија и ферата! Зелене ливаде! Савршено место да се сумира успон и да почнете да правите планове за неке следеће.
Моја препорука је да вам ово не буде прва ферата, пробајте најпре оне са ознакама А и Б, да научите основе, да се ослободите и добијете представу шта можете да очекујете.
Ова акција је изведена у организацији Алфа Ацтиве, под стручним вођством Душка Поповића, којег топло препоручујем за безбедне и успешне успоне на ферате.
Извор: Приче из кофера
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!