Лазарева субота се празнује осам дана пред Васкрс у спомен на Праведног Лазара, следбеника Христовог кога је Божији син васкрснуо из мртвих.
Лазарева субота који најављује Васкрс, а претходи Цветима. Празнику се посебно радују деца, због цвећа и звончића, па се често доживљава и као дечји празник.
Нарочито се свечано обележава у Косовском Поморављу, а посебно је свечано у Готовуши. Чувене Лазарице – девојчице и девојке до 18 година обучене у народну ношњу иду од куће до куће и певају.
Народна ношња се састоји од белих свилених кошуља сашивених традиционалним везом, на које се облачи јелек, опаше антерија, уз бошчу, окићене бисерима и са плетеном корпом, такозваном крошћом.
Оне у паровима, лазаричким песмама призивају здравље, плодност и напредак домаћина. Свака песма које Лазарице певају намењена је сваком члану домаћинства које посећују.
Када Лазарице уђу у дворишта кућа, певају „Бог помага у дворје“, а када излазе из дворишта певају „Станте збогом из дворје“.
Лазарке певају песме посебно припремљене за све чланове породице домаћина у коју долазе.
За домаћина се пева „Ратар седи на рало“, за домаћицу се посебно пева „Ој Јарино госпођо“, али уколико је у породици момак за женидбу, Лазарке певају и „Овде јунак нежењен“.
Дечацима се пева „Соко лети високо“, девојкама и девојчицама „Ој другајле другачке“, бебама „Има мајка пуценце“, док је младим брачним паровима намењена песма „Два се млада гледају„.
Обичај налаже да домаћица, чији дом посете у овом месту, дарује Лазарке јајима, слаткишима и новцем.
У повечерје, у част Лазарица и празника Лазарева субота, припрема се сеоска игранка.
Лазарице представљају елемент нематеријалног културног наслеђа Србије и уписан је у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије 2012. године.
(Текст из КоССева)
Како се славила Лазарева субота некада и сада
Њено обележавање почиње празником који се зове Лазарева субота. Међутим у многим местима у Србији сматра се да је овај празник посвећен једном другом Лазару, српском кнезу који је својом смрћу у косовској бици ушао у легенду.
На Лазареву суботу сељани би палили ватре против гамади и змија, брали цвеће и траве, потапали их у воду коју су пили или се у њој купали. Себе и своја станишта китили би разним зеленилом.
На овај дан формирана је и ритуална поворка – Лазарице. И поворку је легенда везала за цара Лазара. Верује се да је цар Лазар увео поворку и од тада се обичај одржава сваке године на његов имендан. Поворку лазарица углавном је чинило шест неудатих девојака (понекад и више): две су имале улогу Лазара, мушки и женски, две су биле ,,предњице˝, а две ,,задњице˝. Поређале би се по висини и узрасту.
,,Задњице˝ су биле најмлађе девојке које су наредне године имале улогу ,,предњице˝, а потом улогу Лазара. ,,Задњице˝ су сакупљале дарове које су добијали од домаћица у чијим су двориштима играле и певале. Ова “задњица” што се цењка је овом приликом мушког рода, али су лазарице чисто женска поворка.
Лазарице су са припремама почињале већ након белих поклада. Девојке су се унапред договарале ко ће ићи у поворку, а када једном буде део поворке мора још два пута (не мора да буду три узаступне године) да јој се не би догодила нека несрећа. Састајале би се у кући девојке која је била Лазар. Ту би их старије жене училе обичајима и песмама које треба да певају.
У давнини је сва женска млађарија, кад томе дође ред, учествовала у лазарицама. У Горњој Пчињи се до данас одржало веровање да ће девојка која за време свог девојаштва не узме учешћа у лазарицама – на оном свету носити жабама воду.
По правилу, треба три године заредом ићи у лазарице, јер, у противном, може се очекивати нека несрећа. На овај начин су девојке штићене и од преране удаје. Облачиле би српску ношњу, а девојка која је имала улогу мушког лазара облачила би свечану девојачку народну ношњу, у новије време носе сламнате шешире, док су раније имали фесове Лазарке углавном имају штапове у рукама.
У неким крајевима женски Лазар имала је прекривено лице белим велом. Бели пешкири су чест детаљ код лазарица. Мушки и женски Лазар представљају пар који у лазаричким обичајима има улогу младе и младожење. Они симболизују пролеће када се природа буди и треба да утичу на општу плодност, а то се види по ношњи коју тада носе јер је слична свадбеној ношњи, а свадба је иначе симбол плодности. Певале су разне песме за плодност, обраћале би пажњу уколико у тој породици има трудница, девојка за удају или младић за женидбу, мала деца и слично, па би њима посебно певале песме за здравље, срећу, плодност…
Домаћица би их по доласку посипала житом (жито је симбол плодности, живота, али и Исуса Христа), а оне тада певају ,,Родило се, перодило, целу земљу натежало˝, потом даривала новцем или јајима, пасуљем или неком другом храном, а уколико су домаћини били лоши лазарице би могле да отпевају и песме које би им донеле неку несрећу у кући.
У тексту коришћен материјал из часописа Коссев.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!