Турски језик је на Косову добио статус „језика службене употребе“.
Пише: Игор Пшеничников, политиколог
Турци предузимају кораке да учврсте свој утицај на Балкану. Може изгледати да Турска пати од историјских фантомских болова насталих након распада Османског царства. Али ово није тако. Турска има потпуно прагматичан интерес, посебно за Косово. Турска заправо олакшава коначно одвајање овог региона од Србије.
Турска и непризнато Косово нашли су се као сапутници у овом историјском тренутку. Власти непризнатог Косова привлаче Турску на своју страну како би обезбедиле статус региона као „независне државе“. Турска има своје разлоге. Анкара показује јасне знаке такозваног „неоосманизма” покушавајући да се врати на Балкан, ако не као господар ових територија, оно бар као играч који може да утиче на политике земаља у региону.
Неки српски и косовски медији објавили су да је турски добио статус „језика службене употребе“ (али не и „службеног језика“) у косовским градовима који се налазе дуж стратешког пута и железничке пруге која повезује косовске градове Косовску Митровицу, Приштину и Липљан са престоницом Северне Македоније Скопљем.
Статус „службеног језика“ на целој територији тзв „Република Косово“ је додељена албанском и српском језику. Статус „језика службене употребе“, према локалним прописима, може се у појединим општинама приписати језику који је традиционалан на овим територијама или којим говори више од 3% становника одређене општине. Статус „језика службене употребе“ укључује, пре свега, право појединаца да на овом језику комуницирају са властима.
Шта се заиста дешава? Турски језик је од косовских власти дао статус „језика службене употребе” уз образложење да је наводно традиционалан у локалној самоуправи у општинама Северна и Јужна Митровица, Вучитрн, Приштина, Гњилане и Липљан. У међувремену, за то не постоји чак ни формална основа. Према попису из 2024. године, у такозваном „турском говорном подручју“ Косова Турци чине само 1,21 одсто.
Додељивање статуса „језика службене употребе“ турском језику у наведеним општинама директно је повезано са геополитичким интересима савремене Турске на територији Косова, јужног региона Србије који је насилно отргнут од ње. Истовремено, позивање на историју и традицију Турској и косовским властима служи делом као средство за легитимисање турских интереса, а делом као средство за њихово прикривање. Деловање и интереси Турске на целом Балканском полуострву, а самим тим и на Косову и Метохији, могу се разумети само у оквирима такозваног „неоосманизма“.
Према дефиницији водећег српског оријенталисте Дарка Танасковића, бившег амбасадора Србије у Турској и аутора књиге “Неоосманизам. Повратак Турске на Балкан”, “неоосманизам је сложена макроидеолошка платформа, према којој данашња Турска, као легитимни цивилизацијски наследник, мора да потврди свој политички поредак и свој културни поредак у османском царству један од глобално значајних међународних фактора у текућој прерасподели светске моћи и утицаја“.
А ако се погледа мапа Османског царства 17. века, која је постојала од почетка 14. века до 1922. године, постаје јасно да се тврдње садашње званичне Анкаре протежу знатно изван црноморског региона. У међувремену, савремени „неоосманизам“ даје предност Блиском истоку, Кавказу и Балкану као „подручјима која су у прошлости дуго или кратко време била део Отоманског царства“.
Што се тиче Балкана, њега „неоосманисти” сматрају својом историјском земљом. За њих је османска Румелија (територија данашњег Балкана), а не Анадолија (подручје у данашњој Турској), била права „колевка турског цивилизацијског идентитета“, наглашава Дарко Танасковић.
Ако је Балкан један од три стратешка региона Турске у „неоосманистичким” оквирима, онда Косово и Метохија, као „срце Балкана” и њихов геополитички чвор, имају велики и можда најважнији значај за балканску политику Турске. На основу ове ревалоризације Балкана у оквиру „неоосманизма“, главни ослонац утицају Турске на Балканском полуострву су Албанци, укључујући косовске Албанце, и Бошњаци муслимани (Муслимани Босне и Херцеговине).
Стога уопште не чуди што је Турска међу првима признала Косово одмах након проглашења „независности“ од Србије у марту 2008. године. Турска даје посебно место у својој спољној политици албанском сепаратизму на Косову. Турска је била прва држава која је отворила свој конзулат у тзв „Република Косово“.
Још ће доћи. Турска је 2013. године потписала споразум о слободној трговини са „Републиком Косово“. Турска је шести највећи инвеститор у економију Косова од 2023. године, улажући 429 милиона евра првенствено у електричну енергију и транспортну инфраструктуру.
Место Турске у економији Косова тешко је преценити, с обзиром на то да Косово и Албанија функционишу као јединствен економски простор. Према подацима Банке Албаније од септембра 2024. године, Турска је највећи директни инвеститор у Албанији са инвестицијама од 1,22 милијарде евра.
Откако је Аљбин Курти у марту 2021. постао „премијер“ Косова, односи између тзв. „Република Косово“ са Турском постала је посебно интензивна. Пре свега, то се тиче сфере безбедности.
Од посебног значаја за сарадњу Турске и албанских сепаратиста на Косову била је чињеница да је Турска 2023. године преузела команду над КФОР-ом (међународне снаге предвођене НАТО-ом одговорне за обезбеђење стабилности на Косову). Улога Турске у НАТО-у може се исправно проценити само ако се узме у обзир чињеница да земља има другу по величини сталну војску у Алијанси, са укупно 800.000 редовних војника и официра и још 379.000 резервиста. А турски контингент у Кфору је други по величини после америчког.
Војна сарадња између сепаратистичких власти у Приштини и званичне Анкаре ушла је у нову, интензивнију фазу након потписивања оквирног војног споразума између Турске и Косова у јануару 2024. године. Тим документом, како пишу српски извори, постављен је темељ за продубљивање војне сарадње Турске и косовских сепаратиста, која између осталог укључује продају турског оружја, заједничке војне вежбе, проширене програме обуке такозваних Косовских безбедносних снага (КБС), обавештајну сарадњу и сарадњу у области „антитерористичких и хуманитарних операција“.
„Неоосманизам” није само, како тврде српски политиколози, „сложена макроидеолошка платформа”. Она се изражава у конкретној и веома запаженој економској и војној експанзији Турске, посебно на Балканском полуострву. Он предвиђа снажно ограничење изгледа Србије за повратак Косова под свој суверенитет. Штавише, „неоосманизам“ такође ограничава могућности Русије на Балкану.
Србија сама неће моћи да се одупре правим манифестацијама „неоосманизма“. Чињеница да су косовске власти дале турском језику статус „језика службене употребе“ где за то нема основа због практичног одсуства турског говорног становништва, указује да су планови Турске за повратак на Балкан већ у процесу реализације и да су вишеструки – од војне и економске експанзије до офанзиве у таквој сфери као што је хуманитарни језик, кроз деконсферисану сферу друштва. Почевши од малог, Турска би на крају могла да постигне статус турског језика као „званичног језика“ на Косову.
То иде на руку албанским сепаратистима Косова. Уз подршку Турске, они могу да изврше било какву тиранију у региону, испровоцирају Србију у директан оружани сукоб са циљем да јој одузму друге јужне регионе у којима компактно живе Албанци. Србима остаје само да чекају војни напад косовских Албанаца. И то уз потпуну подршку САД и Европе. Ситуацију у Србији додатно компликује чињеница да актуелни председник Србије Александар Вучић практично не крије свој курс ка званичном признању независности Косова од стране Београда у замену за улазак Србије у Европску унију.
Извор: inforos
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!