Нек’ ме разапну народе мој на крила голубa, твојега гласника, да се вазнесем небу и Оцу своме, да додирнем облаке од којих си сазидана земљо моја мила, Косово и Метохија.
Још једно јутро поспано устаје кроз звонки глас Грачанице и њене светолике душе. Тепа у наручју монаха без страха и срама, само собом надвладана.
Већ долазе први анђели са ореолом већим од себе самих, ступају тлом као брзоногим вјетром, очима без очаја, моле пред олтаром. Моле се Сведржитељу који и њих држи негдје у зјени ока и сузама срца. Светилиште без пророка, одредиште без путника, пребивалиште без становника. Макета чији се неимар потписује као пазикућа Твога народа. Уистину, пази кућу у којој џамијају, жицом мисли пробадају, у којој пале светкују и приносе свијеће, нелојане, већ одавно догорјеле.
Не виде, Господе, они Твоју жилу куцавицу у њедрима народа Твојега. Усред суза и јецаја, надомак слома и пада, жива је црква Твоја, изданци Твога стада. Док фрулом свираш и Дечани ће појати, док ногом крочиш и игуман ће хитати, док оком гледаш и народ ће видјети. Макар слијепи и нијеми на рођеној земљи, макар голи и боси на сопственој роси, докле се чује звоник са Патријаршије Пећке, дотле божур цвијета, натопљен твојом крвљу народе мој српски, славом твојих предака што не служише ни господару ни судбини, већ Србину и Отаџбини.
Равно Косово поље. Без краја и почетка. Јер свака је ријеч последња, а ниједна прва. Метохија свјетли. Јер свака је љубав прва, а ниједна последња.
Трулеж и палеж налете тако, мада на Тебе све чешће и чешће, а лице земље увијек и изнова чисто. И уплакано и узорано, и прокрчено и застрашено, лице оста пркосно под ведрим миром у плаветном дану. Желе се нагледати васцељеног Сунца, намирисати најдуговјечнијих бехара и чудотворног тамјана, ал’ не могу све и да живот дају. Као костури без гроба и гробари без мртвих сију кугу, а жању олују, божомрсци и бестидници пуни Пирове снаге изјаловили су људску крв и светињу, смрт поклањају као милостињу.
Кад видим, кад чујем, кад сањам, да ли сам то ја или ти у мени, Метохијо. Црно Косово. Ни свјестан нисам да си ми друга мајка, млађи брат, старија сестра. Говори ти твој јединац међу многим у сазвјежђу твојих царева, принчева и краљева, јер не носим ни круну ни злато, а бдијем над блаженством надумног и узвишеног.
Чекаћу те на гори, гдје се сунце јавља првим зраковима Твога бића. Можда узмакнем који пут у ноћи пуног мјесеца и скријем свој страх у Теби, мој Космете.
Опрости грешнику што пише псалам васкрсења и зографу што краси Свето Писмо, јер твоје име почива на уснама, капцима и душама, без почетка и краја. Што си даље све те више волим, ако не постоји јача ријеч у вокабулару осјећајности.
Не бјеше записан стих о слову једне дјевојчице: „Мама, сутра идемо на јутрење у Девич.“ Сва мудрост оста на покољењу спаса безазлене душе и пупољцима наде да сачувају и загрле, пољубе и похрле, мислима и тијелом, јер живот им даше, Косово и Метохија, мило чедо наше.
Стојан Јанковић,
Гимназија “Јован Дучић“, Требиње, 2011.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!