Генерација која је жалила због пребега Бранка Коцкице у редове СНС-а постала је и сама “коцка”. Пасивно, мртво, непокретно тело у простору и то не неком неутралном, још мање у оном где су “куће од чоколаде а прозори од мармеладе”, већ у оном мрачном, затрованом издајом, дубоко корумпираном и криминализованом простору створеном од људи људи који су надвисили моћ државе и потчинили је себи.
Зла се нижу једно за другим већ преко деценију, сваком од њих глава је или макар кумовао Вучић и сам потчињен западној елити према Србији одувек крајње деструктивно и уништитељски настројеној.
Почело је велеиздајом Косова и Метохије чиме се одужио за долазак на власт (подсетићу, његовом претходнику на челу СНС-а, Томиславу Николићу, ЕУ је честитала на победи на изборима чак пола сата пре затварања гласачких места).
Вучић се врло брзо показао не само поузданијим већ лукавијим и продорнијим од Николића те запоседа водећу позицију а од Европске уније и Америке бива награђен одрешеним рукама да по држави вршља, пљачка је, руши комплетан државни апарат, економски је разара и прети да је трајно уништи у потпуности. И не само државу, сви се добро сећамо да је изјавио како “немамо право да уништавамо животе већег броја људи него што је то било предвиђено првобитним плановима”. Људи су плаћали крвљу његово одржавање на власти.
Подсетићу на један од тежих случајева и не знам зашто се и за њих не тражи одговорност. Можда зато што су устала деца која се тога једва или не сећају више уопште. Тражење правде за тај злочин било је на старијима али авај… Пад хеликоптера који је превозио болесну бебу из Новог Пазара и још седморо чланова особља до болнице у Београду догодио се марта 2015. године. Тада је пилот летелица изненада добио нова упутства и хеликоптер намерно скренут са курса по лошем времену и уместо да безбедно слети на аеродром, приунуђен је да проба да слети у неком беспућу како би се ничим заслужни представници режима фотографисали и промовисали се. Вест о “безбедном слетању хеликоптера” прво је објавила агенција Бета а затим су је преузели и други портали али и неки од штампаних медија чију је вест о успешно обављеном задатку сутрадан дочекало свих осам угашених живота. Годину дана касније Више јавно тужилаштво у Београду, од чијих колега у Новом Саду очекујемо да реши и случај пада надстрешнице, саопштило је да нема места покретању кривичног поступка поводом пада хеликопера. На томе се завршило.
Они који су Вучићу дали одрешене руке нису се бавили тим случајем јер су добили много више него што су очекивали.
Добили су Косово и Метохију на тацни на коме читава армада НАТО пакта није могла да обави посао деценију и по.
Добили су и независност коју је остатак Србије имао.
Добили су земљу и њене ресурсе.
Добили су економију.
Добили су достојанство, слободу па чак и будућност нашу и наше деце.
Једном речју, добили су потпуно пораженог непријатеља, Србију, без иједног испаљеног метка!
Вучић је то наплатио и њима а, богме, посебно (опет) нама! Све то Запад је називао “демократијом”, “путем придруживања ЕУ”, “Отвореним Балканом”, “помирењем”… Како год, само нека лепо звучи док се економски тигар развија иако у обрнутом смеру.
А заузврат Срби су добили дужничко ропство, и лично и кроз државне кредите, а уз њега и “привилегију” да буду јавно названи – колонијом те да се према њима (то јест нама) тако и опходе. Претворени смо у најјефтинију радну снагу на континенту те смо тако и рекламирани на страним телевизијама па су се европски раднички синдикати бунили због рекламе која тако представља раднике и тек тада је повучена. Уз све то радна снага у Србији је сама плаћала своје мукотрпно стечене а опет минималне зараде (субвенције страним компанијама власт је исплаћивала из буџета Србије или се зарад њих задуживала код ММФ-а којима ће кредите опет народ морати да враћа још дуго година) да би била отпуштена чим субвенција истекну и буде замењена још јефтинијом радном снагом увезеном из иностранства.
Остали смо редом без свега а и у оно природе што имамо и којом се поносимо да је преживела бомбардовање осиромашеним уранијумом сада се зарад профита трују вода, ваздух, земља… Злато се непрестано ископава и у огромним количинама износи из Србије која не добија ништа заузврат док неколико Вучићевих корумпираних битанги, новинара и квази-стручњака са телевизије прича како је то “историјски напредак”.
Оне “коцкасте” главе, с почетка приче, уцењене послом на који им право гарантују сви закони и домаћи и међуанродни – али само ако то право и затраже, ћутањем и пристанком чинили су за странку, за Вучића, криминалне му кланове и братију, све што су ови од њих тражили па и потурали своју децу, жене, родбину… Радили и ћутали, убеђујући један другог да мора тако и зато “ћути, може и горе”.
Ћутали смо јер је могло и горе. Горе се и догодило. Правда је чекала неке друге људе да се за њу боре али цена је сада била дупло већа него при паду хеликоптера – 15 живота.
А њима, напредњацима, не 15, ни 150, ни 1555 живота једноставно није довољно да “заустави Србију”. Под “Србија” подразумевају себе и своју незаситу алавост за даљим богаћењем. “Коцкасти” су ћутали.
Све док нека нова деца нису устала и рекла – е па, не може!
Не дамо да буде горе!
Иако рођени не у имагинарном “царству у коме царује другарство” већ у царству напредњачког криминала из кога се не види никакав излаз а да се тим путем не олупа или им неко олупа главу, она су устала. Оптужени од многих да раде на своју и штету државе, она су тражила оно што нико у свету не тражи јер се сматра основним и нормалним – да институције функционишу! Она траже да држава функционише! И то је све.
Сусрећу се са психопатама на власти којима баш такав захтев највише и смета јер су урушавањем институција згрнучи богатство о каквом нису ни сањали док би у уређеном систему захваљујући својим способностима једва и преживљавали. Зато они не знају ништа друго него да прете а остваривање тих претњи им причињава некакво необично задовољство. Оно какво осећа примитав ум када лажном “богу” приноси жртву черечећи неко друго немоћно и недужно људско биће.
Но, деца се ничега не боје толико да би рекли “ћути, може и горе”, да би се продали, да би постали део криминалних структура и поспошеили “пословне” везе Вучићевог криминалног клана. И како све то? Како када им старији ни у чему добром нису и не могу да буду узор? Толико је народ пао да је као муња Србијом прострујао афоризам Бојана Љубеновића “ми никоме нећемо бити славни преци”.
Просто, у деци се пробудила она једноставна, исконска потреба за правдом, она иста коју Србин носи у себи и која га је водила при скидању јарма вишевековног турског ропства, она која је својом одлучношћу, оним истим покличем “не дам!” потукла и друго, западно царство. Она која је једина на окупираној територији у Првом светском рату подигла (Топлички) устанак иза непријатељских редова, она која је подстакла те исте Србе да први подигну устанак у Европи окупираној од немачких нациста у Другом светском рату и ослободе прву територију на простору под немачком контролом! Та иста потреба и жеђ за правдом, која је увек васкрсавала Србију а коју су старији ћутке посматрали како умире под њиховим ногама, то је оно што се у овој деци пробудило. Пробудио се дух њихових предака. Зато…
КАЖИТЕ ДЕЦИ
ДА СУ ИМ
ПОНОСНИ ПРЕЦИ
Пише: Иван Максимовић, дописник са Косова и Метохије
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!