“АЛБАНСКИМ политичким елитама на Косову веома смета назив Метохија јер та реч их подсећа на вековно српско присуство на овом простору. Албанци се понашају као да Срби овде никада раније нису живели или као да су нестали”.
Недавно, када је у Хашкој судници Специјалног суда за злочине ОВК, на инсистирање сведока Сефера Гоџулија Тужилаштво саопштило да је “израз Косово и Метохија коришћен грешком” и да се у судским списима име Метохија више неће помињати, ова прича добила је нову димензију и још једну потврду о планској забрани која се одавно неправедно спроводи.
Саслушани Гоџули је навео да је “употреба наведеног израза за Албанце изузетно увредљива”, јер се у Србији тај израз користи када се “о Косову говори на погрдан начин”. Доказ за ту тврдњу није дао.
Прича о Метохији датира из времена пре више стотина година, када је постојала Стара Србија и када су ницали споменици попут драгуља данашње светске историје и културе, манастири Пећка патријаршија, Високи Дечани и многи други.
После много тешких година Аутономна област Косово и Метохија је озакоњена Уставом из 1946. године, али се појам “Метохија” изгубио у Уставу из 1974. године. Уочи распада СФРЈ “Метохија” се у српски устав враћа 1990. па данас косовски Албанци тај појам сматрају као наметнут од стране Слободана Милошевића.
У сваком случају, назив покрајине Косово и Метохија је у складу са Уставом Србије из 2006. године. По тзв. уставу који су лажне власти у Приштини усвојиле 2008. године, Косово је назив за целокупну територију покрајине укључујући и Метохију. Од 2012. године, тамошње власти су забраниле и регистрацију партија које у свом називу имају реч Метохија са образложењем да је то “супротно уставу Косова”.
Зашто је за косовске Албанце толико спорно помињање Метохије?
Новинар и књижевник из Грачанице Живојин Ракочевић каже да проблем употребе назива Метохија за Албанце у симболичном, животном и политичком смислу има неколико нивоа.
Он подсећа да је, док је Други светски рат трајао, неко од високих функционера КПЈ писао извештај о стању у “Дукађину”, али врх партије га је тада исправио да се ради о Метохији, а да је Дукађин област у држави Албанији. Метохија је за време СФРЈ, ипак, избачена из имена покрајине 1968. године, да би затим била враћена 1990.
– Након 1999. почиње систематска промена овог имена, али име Метохија се, ипак, неко време одржава у у јавном животу. Са слабљењем улоге УНМИК и преношењем надлежности на косовске, албанске институције, Метохија потпуно нестаје, а коришћење имена постаје окидач за различите казне и избацивање из јавног живота. Србин у Метохији је данас човек гета, осуђен да живи без града и у неизвесности, он осећа своју посебност и на различите начине је уграђује у светиње од којих су чак три на Унеско листи културне баштине. Ти споменици сијају у пуном обиму на европском и светском плану, а Срби којима припадају и коју живе поред њих, готово свакодневно немају струју – указује Ракочевић.
Земља цркава и манастира
– Сваки пут када се каже Метохија зна се и потврђује истина да то није њихова земља, него земља цркава и манастира и да је она, у једном смислу, Богу посвећена и заветована. Свест о значају тог имена није постојала у животу косовских Албанаца све док огромни поседи Српске православне цркве, наслеђени и увећавани још од средњег века, нису отети у време комунистичких власти, и данас, у највећој мери, прешли у руке Албанаца – истиче Ракочевић.
Како живе преостали Срби у метохијским селима данас најбоље говори чињеница да их, после лета 1999. године и уласка међународних снага заједно са припадницима ОВК, у градовима више нема. Због терора су морали да оду. Пећ, Исток, Ђаковица, Призрен постали су етнички скоро сасвим чисте албанске средине.
Село Жач код Истока је имало великих проблема, посебно 2010. године када се у село вратило неколико српских породица.
– Живот Срба у енклавама у општини Исток функционише, али тешко. Албанци не воле да чују реч Метохија. Њима је Тито обећао Косово. Постоје честе провокације, када је год тензија на северу одрази се и код нас. Сад су опет учестале пљачке, нарочито у Осојану. Општина Исток сада има укупно око 500 Срба, с тим што су села раштркана, у овој енклави је око 200 – каже за Косово онлајн Вељко Коматовић из Жача.
Највећи градови у Метохији су Пећ, Призрен, Ораховац, Ђаковица, Дечани, Сува Река и Исток.
Његова седмочлана породица, каже, са комшијама Албанцима покушава да гради нормалан суживот, али има проблема.
– Постоје албанске породице које су се доселиле после бомбардовања 1999. и оне праве проблеме. Моја породица девет пута нападана, два пута моја супруга на имању, три пута ја нападан, три пута пуцано на моју кућу. Када смо се вратили настављен је терор. Сад у Жачу има осам српских кућа, имамо осморо деце у селу и двоје омладинаца. Жач сада има седам ученика који похађају наставу у Осојану. У Осојану је највећа група Срба, тамо је око 70 кућа – прича Коматовић.
“Равница војводе Јована“
Етимолошко значење речи Метохија недвосмислено указује на њен хришћански, православни карактер, појашњава Огњен Карановић, историчар и директор Центра за друштвену стабилност.
– Наиме, реч представља изведеницу од грчког термина “метох”, који означава заједницу, односно насеобину монаха који обрађују манастирску земљу. Када је у питању српски етнички колективитет у средњем веку, ова реч детерминисала је манастирско имање. Данас, на албанском језику Метохија је дефинисана као област ширег региона Рафши и Дукађинит, које, опет, представљају изведенице из српскословенског језика, односно, редакције српског језика у средњем веку. Наведене термине дословце преводимо као “равницу војводе Јована”, што је назив изведен из имена Јована, једног српског средњовековног великаша – наводи Карановић за Косово онлајн.
Географски Метохија је пространа тектонска долина у сливу реке Бели Дрим на југу Србије, оивичена планинама (почев са истока): Сува Гора, Мокра Гора, Жљеб, Русолија, Штедим, Волујак или Бела Кут, Бјелопаћ, Слано Поље, Копривник, Плеш, Рупе, Богићевица, Ђеровица, Богдаш (сада Марјаш), Ујездна, Паштрик и на крајњем југу Шар-планина са жупама: Гора, Окоље и Средска са Призренским Подгором. Метохији припада и Ругово у изворишту Пећке бистрице. Првобитни словенски и српски називи за Метохију носили су имена по жупама: Хвостно, околина Пећи и реке Бистирце; Затрнавска жупа, између Дечанске бистрице и реке Затрмаве; жупа Реке, између река: Трнаве и Рибника; Патково, између Ђаковице и Хаса под Паштриком; Подримље, у долини Белог Дрима; Прекорупље са Клином, на левој страни Белог Дрима; Дршковина, околина Рудника и дела Дренице; Купавча, долина и данашње реке Кујавче; Пећки Подгор, под планином Мокром Гором; Призренски Подгор, под источним огранцима Шарпланине са жупама; Гора, Опоље и Средска. Све метохијске реке и речице носе словенске и српске називе.
Шта значи Метохија
Метохија значи “земља под управом манастира”. Назив долази од грчке речи метох (μετοχή [метокхé]) што значи “заједница, која је првобитно означавала насеобину монаха који обрађују манастирску земљу”. Код Срба у средњем веку означава манастирско имање. На албанском Метохија се сматра делом шире области Ррафсхи и Дукагјинит (што значи “равница војводе Јована” по једном средњовековном великашу; на српском Дукађин (алб. Дукагјин)), која обједињује Метохију и одређене крајеве Албаније западно од албанске границе.
Албански националисти виде назив Метохија у негативном светлу, јер их асоцира на Српску православну цркву.
– Пећка Бистрица са притокама Јеленачка Бистрица и Бјелуха; Дечанска Бистрица са притоком Кожљарска Бистрица; Лоћанска Бистрица, Призренска Бистрица са притоком Манастиричка Бистрица; Сушице: Белопољска, Загрмљанска, Брестовичка и Сухогрлска; Рибница, Рубник, Трнава, Трава, Трепетник, Јабланица, Љубижња; Исток, Дреница, Топлуха и друге. Старе српске и средњовековне називе села и њихових делова и заселака најпотпуније бележе сачуване повеље српских манастира у Метохији. У Жичкој повељи краља Стефана Првовенчаног из 1220. године о дарованим селима српској архиепископији у жупи Хвосно набрајана су села која су до данас задржала своје тадашње називе: Пећ са засељима својим, Чрни Врх (и сада Црни Врх), Стлпези (Ступ), Требовитићи (Требовић), Горажда Вас (Гораждевац), Накла Вас (Накло), Челпеци (Челопек), Лабљани (Лабљане), Жутоглави са градом (Жутоглав). Такође, ту су и планине у Хвосну: Слано Поље са Тмастим Гвоздом. У Дечанским повељама, које највећим делом обухватају метохијска села, забележено је око 500 топонима. Сви су они у апсолутном броју српског језичког порекла – износи детаљне податке Карановић.
У Дечанску хрисовуљу из 15. века унети су пописи домаћинстава у 89 села и других насеобина у Метохији. Од укупно 2432 уписане куће само су 44 записане као арбанашке, односно, 1,90 процената. У Светоарханђелској повељи цара Душана из 1348. године, на основу које је основана владарева задужбина, манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила код Призрена, убележен је манастирски метох са 111 села и насеља, што потврђује апсолутну доминацију српских топонима.
– Са изузетком осам арбанашких и осам влашких катуна, остала села метоха имају српске називе. Успостављање османлијске управе над жупама данашње области Метохије, средином XV века, условило је драстичне измене у верском животу, етничкој структури, политичким процесима и, свакако, културолошким стремљењима житеља данашње Метохије. С обзиром на то да је од раног средњег века и ромејске, а касније српске управе на простору југозападне области данашње јужне српске покрајине, било активно на стотине манастира и њихових метоха, временом се усталио неформални назив Метохија у топонимској култури Срба на овим просторима, али и кад је реч о терминологији, коју су користиле османлијске власти и досељено арбанашко становништво (већином после Велике сеобе Срба 1690. године). Чак и уз снажан процес исламизације и измене етничке структуре, турске власти су почетком 18. века увеле назив “Метохија” у службену кореспонденцију њихове административне управе – напомиње Огњен Карановић.
Од Старе Србије до забране помињања Срба
Да је простор Метохије најсветија историјска успомена Срба, указује и Александар Гуџић, историчар из Грачанице.
– Ту су цркве и манастири које су подизали српски владари у средњем веку. Они су, како би манастире учинили независним, поклањали земљишне поседе како би црква била економски независна и могла самостално да делује у држави и друштву. До доласка комуниста на власт доминатан назив за Косово и Метохију био је Стара Србија, простор где су настале прве српске државе. Албанцима, политичким елитама у Приштини, смета назив Метохија, јер та реч подсећа на српско присуство на овим просторима. То политичке и интелектуалне елите у Приштини желе да униште, да у сећању обичних људи, били они Срби или Албанци, избришу сећање на српско присуство. Они се понашају као да Срби овде никада нису живели, као да су нестали – каже Гуџић.
Интереси великих сила са политичког Запада и великоалбанских националистичких елита данас у погледу термина Метохија се поклапају. У циљу стварања “велике Албаније” тај термин неприхватљив је за албански сепаратистички покрет, док је за велике силе тај назив опасан јер желе да оправдају насилно рушење српског суверенитета на Космету, слажу се наши саговорници.
– После завршетка Другог светског рата, Космет је устројен као облик аутономне територијално-политичке заједнице у оквиру Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) успостављена је 10. јула 1945. године. Данашње границе Аутономна Косовско-Метохијска Област добила је 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава “централне Србије” и присаједињени општини Лепосавић – подсећа Огњен Карановић.
На основу Устава Социјалистичке Федеративне Републике Југославије из априла 1963. године, аутономна област уздигнута је на ниво покрајине са званичним називом – Аутономна Покрајина Косово и Метохија.
Метохија прећутана у Резолуцији 1244 УН
– У процесима разградње социјалистичке Југославије, федерирања федерације, који су почели након Брионског пленума 1966. године, руководство Савеза комуниста Југославије на челу са Титом и сецесионистичким снагама из сепаратистички расположених федералних јединица, отворено су подржавали албански националистички покрет (чак и у организацији СК на Космету) на Косову и Метохији. Државно-партијски и републичко-покрајински руководиоци у Београду и Приштини показивали су пуно разумевање за сецесионистичке тежње албанског етницитета и њихових елита на Космету.
У датом контексту, а на основу уставних амандмана из новембра 1968. године, име покрајине промењено је у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Према одредбама устава Србије и Југославије из 1974. године, САП Косово је и формално добило статус федералне јединице са елемeнтима државности. Победа тежњи албанског сецесионистичког и екстремистичког националног покрета имала је тријумфалан карактер. Након „буђења српске националне свести“, узроковане терором албанских власти на Косову, на основу одредаба Устава Републике Србије из 1990. године враћен је стари назив покрајине у формату – Аутономна Покрајина Косово и Метохија.
Тако је други пут васпостављен древни назив Метохија, који су Албанци идентификовали са српским идентитетским карактером Старе Србије на Космету. Слично марксистичким доктринама југословенских комуниста између два светска рата, који су предлагали да се Косово (без назива Метохија, окарактерисаног као „лексички израз великосрпског хегемонизма“), као совјетска социјалистичка земља присаједини Албанији, тако су и велике силе политичког Запада у отимању јужне српске покрајине одлучиле да изађу у сусрет великоалбанским, хегемонистичким и злочиначким циљевима. У току мировних преговора пре агресије НАТО на Србију 1999. године, организованих наводно са циљем уређења Космета „као демократског, мултиетничког и мулитикултурног организма“, политички Запад упорно је изостављао назив Метохија у званичним документима на основу којих је требало окончати постојећу кризу. Тако је и у документима Уједињених нација (па и резолуције 1244 Савета безбедности) реч „Метохија“ из назива јужне српске покрајине једноставно прећутана – закључује Карановић.
Извор: Радио Гораждевац/Косово онлине
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!