Ненад Б.:
“Драга браћо и сестре, желео бих да живим у Призрену. Можете ли ми помоћи око детаља пресељења?”
Глас КиМ:
“Драги брате Ненаде, иако је твоја жеља за животом у Призрену дивна и за сваку похвалу, иако нас је пријатно изненадила, морамо те разочарати суровим чињеницама реалности живота на КиМ.
Наиме, Призрен је један од најфотографисанијих градова на КиМ, има највише домаћих и страних гостију, јер је реално прелеп и има богату туристичку понуду. Већинско турско становништво глуми град на Босфору, а следећи по бројности Албанци, глуме гостопримљивост, цивилизованост и дружељубивост. Ви можете по Призрену шетати, на миру пити кафу, куповати (све у свему, трошити свој новац), па и скоро сваку цркву посетити уз мање или више проблема. Осећаћете се дивно, испуњено, као кући.
С друге стране, одлучите ли да останете, опстанете, живите, то је стварно за сада, немогуће.
Једноставно, Срби у Призрену и уопште на КиМ нису пожељни. Потсетимо, преко 18 000 Срба напустило је, због животне опасности од Учк терориста, своје домове, где су вековима живели.
Тренутно у Призрену живе неколико Српкиња, старица, деда Адам, мајка и ћерка, 2 породице попова и Богословија у којој дечаци из разних крајева уче да буду екуменистички попови.
Њих Призренци трпе зарад лажне представе мултиетничности и мултикултуралности (јер Призрен воли да лаже туристе да је утопија Балкана где многе нације живе у љубави).
Њих сликају кад им треба “српска мањина”. Њих гледају као раритет. Као изумирајућу врсту коала или панди. Као последњи Срби у Призрену.
Они живе у свом малом свету, трпе све и свашта, све због надреалне љубави према свом граду, што је некад стварно безумно.
Срби који долазе их обиђу ако стигну и знају.
Некада је братство манастира св. Архангели у околини било бастион Српства, оаза Српске вере и културе, рај у паклу окупације, али од 2010.и догађаја који су се десили, протеривањем владике Артемија и његовог монаштва, манастир је у служби узурпатора Теодосија и углавном је више ресторан, хостел и шта већ, него једна братска обитељ монаха који служе првенствено Христу.
Као што знамо, женама није дозвољено да спавају у мушком манастиру (уз изузетак да је нека велика мука, живот угрожен или шта већ), а манастири на КиМ су хостели тренутно за разне самозване ходочаснике, који својим понашањем показују да они заправо то и нису, на саблазан сваком ко је иоле побођан.
И да ти сумирамо одговор, драги брате Ненаде, у Призрену ти и твоја породица тренутно не бисте могли да живите, јер ти не би нашао посао, а и не бисте били безбедни ван црквених дворишта које даноноћно чува полиција Косова (шиптари). Деца би вам ишла у школу у Штрпцу или Ораховцу, Хочи… а не би имала друштво, сем да науче турски и шиптарски и друже се с локалцима, што је опет врло тешко…
За сада, дођите у Призрен туристички, док се Бог не смилује на нас грешне и страдалне Србе и допусти да у Призрен уђемо Крсним барјаком и тенком.
Свако добро од Господа.“
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!