Данас је био дан веома важан за мене. То је дан сабора некада цркве а сада манастира “Света Петка” у селу Улије. Тамо сам се родио и тамо крстио. Мајка ме је родила не у болници него сама у кући које више нема. Дакле пошао ја са неком пријатељицом песникињом која је овде рођена али дуго већ не живи овде него у Младеновцу. Много добро пише. Пошао ја и мислим. Нешто ми Снежана, та песникиња, прича али је ја не чујем.
Сећам се када је Патријарх Павле а тада Епископ Рашко Призренски требао да држи беседу испред цркве, ја сам донео своје “Гитагорд” појачало и лично му држао микрофон када је говорио. Поносан сам на то. То појачало је иначе било гитарско али нисмо имали боље. Све је било врло скромно. Тамо је десно мој кум који је био домаћин славе поставио шатор и храна је била скромно постављена. Онако како то налаже православље.
И даље путујемо пешице до манастира и ја се сетим времена када су Отац Петар Улемек и Отац Михајло били одрђени од стране Владике Артемија да манастир Сопоћани рехабилитују. Њих 12 најбољих монаха су одређени да иду из Црне реке у Сопоћане и да тамо обнове манастирски живот. Требало им је 12 келија у којима су требале само основне ствари. Дакле сто, столица, кревет и ормар. Kаква скромност. Моја фабрика је донирала три такве собе, и још по једну пекара Житопродукт из Лепосавића а онда и ресторан “М” и ”Kамиља” грађевинска фирма. Они су тада у манастиру Сопоћани имали ауто Варбург. Врло често када би долазили код мене у Зубин поток као директора фирме “Лола алати – Зубин поток” тај ауто им је прокувавао па су нас звали са најближег телефона да их вучемо нашим “Зетра” камионом. Отац Петар-игуман Сопоћана и после Ђурђевих ступова и Зочишта и Отац Михајло економ целе Рашко-Призренске епархије.
И даље ја и моја песникиња путујемо пешице до манастира “Света Петка” у Улију. Већ се приближили. Сетио сам се још много тога али испада из контекста па све то нећу користити.
Дакле ја и моја песникиња пред самим улазним вратима манастира угледамо нешто што никада у животу нисмо видели. Такво чудо од џипа не постоји. БМW са позлаћеним лајснама. Тамо на командној табли круна владичанска, мала али сигурно исто златна. Схватили смо. У том се џипу довезао пастир и верник по заслугама према политичким властима новокрунисани митрополит.
Онај који се одрекао свега овоземаљског и посвето се Богу. Е мој Теодосије ништа једно. То сам ублажио мало оно што сам мислио јер неће нико да објави због “етичког” кодекса а знате шта мислим. Ти се пастиру и ђубре возиш у џипу вредном 350.000.00 евра. Kако те није срамота?
Али то није све што кажу у нашим новокомпонованим рекламама. Стали ми и чекамо другу совру. Такав је ред. Домаћини седе у другој. Ја сам део породице која је то. Чекам и онда устаје квази владика и квази митрополит, јер то безбожник Профитерије аминовао каже следеће:
Овај наш брат Радош је све ово урадио и ја му додељујем захвалницу.
То је онај који под управом криминалних структура Вучића на челу, Звонка Веселиновића и Милана Радоичића све урадио на продаји Kосова.
То није тако страшно да нисам присуствовао још једном чину.
Сви присутни су аплаудирали.
Песникиња ми је рекла зашто ја не аплаудирам.
Рекао сам “Оћу мало морген”.
Рекао сам другачије али није за у текст.
Пише: Ненад Радосављевић, Лепосавић
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!