Након што су 12.09.1991 године на подручје Дубровника пристигли припадници новоформираног “Збора Народне Гарде” и бројни хрватски добровољци из усташке емиграције, почели су систематски и свакодневни напади на ЈНА у ширем појасу Дубровачке регије које је пратило насиље над етничким Србима овог краја.
То је довело до интервенције ЈНА са циљем елиминисања хрватских терориста и сепаратиста а читава ситуација је преко западних медија представљена као “брутална и ни чим изазвана агресија на мирни Дубровник”.
Хрватски милитанти су палили гуме у старом језгру града како би се то свету приказало као наводно бомбардовање цивилне инфраструктуре и објеката који су под заштитом УНЕСКО-а.
ЈНА је ослободила већи део Дубровачке регије већ до средине октобра док су хрватски терористи држали сам град.
Позивајући се на богату историјску прошлост локални становници су 15.10.1991 године у Цавтату прогласили Дубровачку републику.
Иако је проглашење републике извршено 15.10.1991 њено званично изгласавање у Цавтату је реализовано тек на Светог Стефана Дечанског, 24. новембра, на скупу у хотелу „Кроација“. На овом скупу успостављено је “Мало Вијеће” Дубровачке републике као орган власти Републике.
Вијеће је имало 12 чланова, међу којима су били Александар Аполонио, Иво Ланг, Миро Братош, Мирко Вујачић, Блажо Злопаша и Угљеша Јовић.
Скупу је присуствовао већи број грађана из Дубровника, Цавтата, Конавала, Млина и Купара. Том приликом, учесницима скупа, као и окупљеним грађанима обратио се новоизабрани премјер самопроглашене републике Александар Ацо Аполонио који се позивао на богату историјску подлогу Дубровника и његов засебан идентитет који нема никаквих повезаности са Хрватима и Хрватском.
Аполонио је тада изјавио да се хрватизација Дубровчана почела спроводити тек након Свекатоличког сабора у Загребу 1900. године а да је присилно спроведена у НДХ док су југословенски комунисти само наставили да спроводе одлуке овог Сабора и НДХ.
Републичко веће је тражило да се Дубровачка република на међународном нивоу издвоји као посебан ентитет по узору на Хонг Конг, Макао, Монако и сличне примере у свету или да се у супротном судбина овог подручја решава неодвојиво од САО Крајине која је потом прогласила такође републику али за разлику од Подунавља није обухватила Дубровник због притисака међународне заједнице и Римокатоличке цркве.
Александар Аполонио (1916-2001) – премијер Дубровачке републике.
Рођен је у Каменарима код Херцег Новог од оца Италијана и мајке Српкиње из Дубровника (Марице Шуковић). По занимању судија и тужилац, одрастао и живио у Дубровнику где је био од високог угледа у друштву.
Након повлачења ЈНА из Дубровачке републике у мају 1992. године долази до егзодуса преко 10 000 локалних Срба од којих већина тражи уточиште у Требињу и Херцег Новом.
Аполонио тада одлази у Београд где се разочаран у одлуке државних власти Југославије повлачи из политике и умире 2001. године.
Хрватско тужилаштво га осуђује у одсуству на 13 година затвора.
Чланови Аполонијеве породице су његово тело касније пребацили у вољени му Дубровник где и данас почива на гробљу Бониново.
У српском селу Кијани код Грачаца на југу Лике хрватски агресори су извршили масакр 14 српских цивила из овог села 06.08.1995 године.
До сада је ухапшен само један хрватски војник за убиство трочлане српске породице Совиљ док се још увек води истрага о убиству осталих 11 цивила из Кијана.
Тзв. хрватски бранитељ са иницијалима Р.К. је признао да је лично убио брачни пар Радета и Миру Совиљ (50 и 48 година) на прагу њихове куће у Кијанима те да је потом у кући пуцао у главу старијој особи (Марији Совиљ, 76 година).
Извор: Српски Гласник
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!