„Јуни, 1992. године рањени српски борац, младић, име му никада нисам сазнао, негде код Модриче:
„Докторе, Србијанац где је Београд?“
„Тамо, јуначе“, показах руком у правцу Београда.
„Окрени ме тамо хоћу да умрем гледајући према Београду тамо је сунце“.
– Умро је после неколико тренутака незнани јунак. Сећам се мртвих српских младића који су тог месеца пробијали „Пут живота“, спајали Крајину са Србијом.
Умирали су поносни као Обилићи.
Отварали су својим животима „Пут живота“ за своје у Крајини, затворене усташко-муслиманским обручем смрти. Смрт беба у Бањалучком породилишту, глад деце у Крајини нису им допуштали други избор. Борили су се као вукови, гинули као хероји, плакао сам кад сам видио војника Војске Републике Српске без шаке и пола главе, касније сам сазнао да је својим телом заштитио своју браћу, страшно је било све то. Сведок сам њиховог уласка у легенду.”
Хирург Миодраг Лазић
Спасио више од 1.000 живота на бојишту, оперишући некада и по три војника истовремено, радећи у ратној болници на пољу и то некада и по 5, 6 сати без престанка.
“Највећа награда биће ми ако ова земља остане српска, ако мој народ буде живео лепо, ако не доживи судбину српских крајина. Само то да се не деси! То ће ми бити награда, то ће ми бити задовољство. Онда ћу долазити овде више пута годишње, да седим са својим пријатељима, да причамо, да се присећамо ратних дана, и кажемо: ‘Дабогда се не поновило!’ “
Др. Миодраг Лазић, ратни хирург, српски херој! СЛАВА МУ И ХВАЛА
Извор: Севасторкатор
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!