Несрећа у коју Србију гура напредњачки режим, продубљује се. Тако је председник Републике Србије Александар Вучић примио пре два дана државног секретара Ватикана, кардинала Пјетра Паролина. Састанку је присуствовао и министар финансија Синиша Мали.
Медији су, уздајући се у званична саопштења, навели да се разговаралo о актуелним питањима у региону. Оно што је нарочито увредљиво за домаћу јавност, а посебно Србе на Косову и Метохији, јесте поменута “подршка мира коју даје Света Столица када је реч о српском народу на Косову и Метохији”.
Овако несрећно конструисана реченица има улогу искључиво да збуни али и да обмане читаоце јер на први изгледа као да су Срби реметилачки и фактор насиља док су, као што знамо, жртве. Са друге стране не само да не постоји никаква подршка Србима на Косову и Метохији већ је дуже од 25 година на снази активна подршка албанском сепаратизму. Као увек до сада кроз векове, разлог је намера да се сакати српски етнички простор а нарочито на проблему Косова и Mетохије, и духовни епицентар српског народа. С тога ово представља бруталну злоупотребу тешког положаја Срба и самог Косова и Метохије!
А тек да напоменемо да када се о Ватикану говори, не може да буде речи ни о каквој “Светој Столици” већ центру, на жалост, јеретичког и анти-хуманог настројења Запада будући да знамо да је баш Ватикан центар пројектовања геополитичких сукоба, анти-православне пропаганде, прања новца, прикупљања пленова из ратом похараних подручја као и епицентар педофилије барем овог дела света.
Вучић је навео неколико општих места од важности за Србију и њене легитимне интересе на Косову и Метохији али тек декларативно јер заштите, како каже “хришћана и хришћанског наслеђа, као и унапређење људских права хишћана” од стране ватикана нема ни у назнакама нити је икада показана намера за тако нечим.
Са Паролином је разговарао и председник Владе Србије, Милош Вучевић, и навео да га је “упознао га са ситуацијом на Косову и Метохији”.
Занимљиво је да државног секретара Ватикана српске власти упознају са ситуацијом на Косову и Метохији тек након што су му се издашно захвалиле за пружену подршку овдашњем српском и неалбанском становништву и српским светињама…
Најбитније од свега јесте следећи навод Вучевића, који је иначе заједнички свим представницима српске власти а то је “принципијелна позиција Свете Столице у погледу непризнавања једнострано проглашене независности албанских сепаратиста са Косова, упрокос притисцима које трпи због такве одлуке” а коју “Србија веома цени”.
Ватикан да трпи притиске?… Па, нисмо деца да се овако бесмислено и наивно односимо према неким стварима… Или ипак јесмо, јер су медији потпуно некритички пренели овај садржај? Не, у питању је нешто друго, нешто што се једноставним речима описује као – велеиздаја.
Власти државе Србије, прецизније речено напредњачког режима, одлично знају да таква одлука не постоји, да нема никакве подршке српским интересима на КиМ од стране ватикана већ да се упорно ради на потпуном деконструисању и брисању сваког српског утицаја на том простору, укључујући и историјски кроз отимање српских светиња на чему се све време и ради не само од почетка сукоба на простору бивше Југославије већ вековима уназад насилним конвертовањем Срба у римокатолике. Током последњих сукоба, па и на простору Косова и Метохије, ватикан је званично и дрско заузео страну косовских Албанаца.
Наиме, Ватикан јесте признао илегалну квази-независност албанских сепаратиста на Косову и Метохији и то међу првима.
Ватикан је још крајем априла 2008. године признао америчкој амбасадорки Глендон у Ватикану да није (још увек) формално признао Косово, иако јесте фактички, јер је “неки званичник СПЦ“ рекао папистима да ће СПЦ наставити “екуменистички дијалог“ са Ватиканом (односно даљи пад у јерес и гажење Православља) уколико Ватикан не призна Косово и формално.
Према Међународном праву једну државу као независну могуће је признати на два начина: фактички (de facto) и правно (de iure). Фактичко признање је када се одређеним радњама признаје нека држава као независна кроз склапање уговора, примање државних изасланика… или када се једноставно експлицитно наведе да једна држава другу признаје као фактички независну. На жалост, то је стање које имамо и код Александра Вучића чији режим признаје сва документа која издају паралелне структуре албанских сепаратиста а на терену укида легитимне институције и важност докумената или регистарских таблица које за тај део своје територије издаје Република Србија. Отуда и толик осрдачан став ове две стране, обе дубоко непријатељски настројене премa националним интересима државе Србије и њеног народа.
Поред фактичког постоји и формално признање када се размене амбасадори на сталној бази или се то јасно истакне као чињеница. Међутим, правна наука је сагласна да су ефекти оба вида признања – ИСТИ, тј да између два вида признања држава НЕМА суштинских разлика. У оба случаја призната држава вуче правне последице из међународних односа.
Све ово наводимо из простог разлога јер за овакву врсту признања албанских сепаратиста од стране Ватикана постоје званични документи.
У овом случају је реч о депеши коју је у Вашингтон послала америчка амбасадорка Глендон из Ватикана у 10:15 часова, 30 априла 2008, након сусрета са монсињором Мигуелом Мауријем (у то време водећим човеком за балканска питања при ватикану). Ево дела те депеше:
“Света Столица није спремна да формално призна Косово зато што би то поткопало њене односе са владом Србије и екуменистички дијалог са Српском Православном Црквом. Високи достојник Српске Православне Цркве, како је Маури истакао, признао му је да је одлагање формалног вида признања Косова за СПЦ било важније од многих корака који су предузети да се ојача екуменистички дијалог између Православних и Католика. Маури је умањио значај ватиканског оклевања да се Косово формално призна, подвлачећи да је Ватикан ‘де факто’ признао нову републику и пожелео јој успех у мирном процесу изградње нације. Маури је истакао да је Света Столица била прва која је коментарисала јавно да је независност Косова ствар која се више не може оспоравати – и то 18 фебруара, само дан након што је Косово прогласило своју независност. Маури је подсетио и како се папа срео са председником Косова Фатмиром Сејдијуом и како су католички клирици на Косову поздравили независност бивше српске покрајине. (…) Маури је истакао да је Ватикан ‘де факто’ признао Косово и да ЗА САДА нема потребе да предузима друге акције“.
Овде видимо много тога, од жеље за “успешном изградњом нације” на чему се активно ради и због чега се инсистира на “интегрисању Срба у косовски ситем” јер без пристанка Срба нема изградње било чега на Косову и Метохији а тек да не говоримо о “нацији”.
Даље, за синодалце екуменисте при узурпираној СПЦ, битније је да Ватикан “не призна формално“ Косово (иако га је фактички признао) од чистоте саме православне вере на шта су пре свега позвани! Тиме је београдска патријаршија и званично, након издаје вере правослвне, загазила и у издају Косова и Метохије и то, ево, траје пуних 16 година!
Никада наши свети Немањићи и Лазаревићи нису газили своју веру да би добили килаву “подршку“ од папе, чак и када су губили западно Захумље, Македонију, Косово од освајача и окупатора, иако им је папа нудио сву помоћ само да ступе у екуменски савез. Том логиком, коју данас следе екуменисти СПЦ, водио се једино Бранковић који је шуровао са Венецијанцима и папом да би очувао своје земље од Турака иза леђа св. деспоту Стефану. На исти начин данас, “иза леђа” самом Христу Богу, шурују синодалци али и српска државна власт и то чак не да би очували било шта већ да би задовољили личну болесну сујету кроз тетошење од ватиканских изасланика и, можда, сопствену позицију кадрирану од Ватикана по моћи коју су му својом вољом и без нужде предали на слободно располагање.
Како је Милош Вучевић навео, “у знак пријатељства и добре сарадње уручио је Паролину сребрно кандило које је посебно израђено за њега”. Српска државна власт је овим гестом недвосмислено ставила до знања да је са вером раскрстила а тиме, на жалост, и са државом те је најважније сегменте српског бића симболично предала у руке јеретику, изасланику Ватикана, вековном конструктору зла и пројеката масовног страдања српског народа. Ипак – тек у своје име! Народ се стим сложити неће а глас народа је глас Божији. Питали нас нису већ од нас сакрили али за сада можемо барем да им не дозволимо да нас олако воде из заблуде у заблуду. Нека знају да знамо, издали сте. Још једном. У своје, не и у наше име.
Пише: Иван Максимовић, дописник из Косовске Митровице
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!