Као што је пожар Троје обасјавао целу грчку старину, тако је несрећа на Косову обасјавала целу српску народну и уметничку поезију.“ (Јован Скерлић)
Почетак борбе српског народа за слободу налазимо у Горском вијенцу, где Вук Мићуновић каже сердару Вукоти:
„Што спомињеш Косово, Милоша,/ сви смо на њем срећу изгубили;/
ал’ су мишца, име црногорско,/ ускрснули с косовске гробнице/
над облаком у витешко царство,/ ђе Обилић над сјенима влада”
(Будимир Алексић, „Косово у Његошевом књижевном дјелу“, стр. 314)
НАУКА И КУЛТУРА
‘Наша је права на Косову закопана`
Наш нобеловац Иво Андрић (1892–1975) је 24. децембра 1935. у Коларчевој задужбини беседио на тему „ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧНИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ“. Будући нобеловац је о овој узвишеној теми забележио следећа занимљива запажања:
„Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећа била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. Наша је права на Косову закопана, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је лафе претворила у ратаре, оставивши им у души страшну мисао Обилића, да тако живе разапети између своје ратарске, рајинске стварности, и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.(…)
Његош је, као што је неко рекао, Јеремија Косова, и у исто време и активни, одговорни борац за скидање клетве и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч КОСОВО поред речи БОГ најчешће помиње у Горском вијенцу. (…) У преписци са Русијом као и са Турцима, за њега је Косово један датум који утиче на све одлуке и решавање најконкретнијих питања. (…) Он пише Осман–паши Скадарском: …кад су дивље азијатске орде наше малено но јуначко царство разрушиле,онда су моји предци и још неке одабране фамилије,које нијесу ту погинуле од Турака,оставили своје отачество и у овијем горама утекле. У тим горама се Крсту служи, а Милошем живи.
Рекло би се, ипак, да је морално порекло и намере свих Његошевих прегнућа најбоље схватио умни и несрећни столачки капетан и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић–Сточевић (1783–1851), када је о господару Црне Горе изрекао дубоку истину:
„А Бога ми мога и дина, то је онај прави српски БАН ОД КОСОВА“.
(Иво Андрић, „Његош као трагични јунак косовске мисли“, Српски књижевни гласник“ књига XLV, бр. 5, 1935)
Књига дубоке оданости
Андрићево поклонство Његошу преузела је и наставила знаменита српска списатељица Исидора Секулић (1877–1958). Њено изузетно књижевно дело носи наслов „ЊЕГОШУ – КЊИГА ДУБОКЕ ОДАНОСТИ“ (Београд, 1951).
Извор: ПОКРЕТ ЗА КОСОВО И МЕТОХИЈУ
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!