Полазећи од Устава Републике Србије који у својој Преамбули потврђује да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, а у нормативном делу сходно члану 182. утврђује да Република Србија има Аутономну покрајину Косово и Метохија чија ће се суштинска аутономија уредити посебним законом који се доноси по поступку предвиђеном за промену Устава;
Узимајући у обзир темељне норме међународног права и поретка проистеклог из Повеље Уједињених нација као и Резолуцију 1244 Савета безбедности УН којом се гарантује територијална целовитост Србије са Косовом и Метохијом као њеним саставним и неотуђивим делом;
Свесни значаја Косова и Метохије за национални идентитет и културу, духовно упориште и историјску укорењеност српског народа као и косовског опредељења које је одувек представљало метафизички образац одржања Срба;
Имајући у виду актуелне политичке процесе чији ће се неминовни исход – ако се хитно не прекину – огледати у признању сецесије српске јужне покрајине и заокруживању такозване косовске државности што ће за директну последицу проузроковати даље територијално, национално и морално растакање земље и довести у питање сам опстанак српског народа као таквог,
НОВА ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА СРБИЈЕ ДОНОСИ
ДЕКЛАРАЦИЈУ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ И КОСОВСКОЈ ПОЛИТИЦИ ПРЕДСЕДНИКА И ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
1. Косовска политика која се води од 2008. године и која је интензивирана доласком Српске напредне странке и Александра Вучића на власт доживела је потпуни слом и неизбежно води ка признању сецесије јужне српске покрајине. Реч је о политици саучесништва српских власти у отимању дела државне територије којом се Република Србија, повлађујући интересима Запада, постепено повлачила из своје јужне покрајине дајући истовремено легитимитет и јачајући ингеренције сецесионистичких власти у Приштини. Реконфигурација УНМИК-а (2008.); измештање преговора из УН на ЕУ (2010.); отпочињање „техничког” дијалога и „технички” споразуми (2011.); „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа” (тзв. „Бриселски споразум”, 2013.) као и споразуми који су из наведеног споразума проистекли (2015/2016.); и коначно, „Споразум о путу ка нормализацији односа Косова и Србије” (тзв. „Француско-немачки споразум”, фебруар 2023.) и његов „Имплементациони анекс” (тзв. „Охридски споразум”, март 2023.) којима се отворено предвиђа признање сецесије Косова и Метохије, представљају упоришне и формалне тачке ове погубне политике која се мора хитно и коренито променити.
2. „Споразум о путу ка нормализацији односа Косова и Србије” (тзв. „Француско-немачки споразум”) којим се јасно предвиђа имплицитно признање сецесије Косова и Метохије кроз одредбе о развијању нормалних, добросуседских односа на основу једнаких права и међусобном признању докумената и националних симбола, укључујући пасоше (члан 1.), о поштовању међу странама принципа утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оних о једнакости суверенитета свих држава, поштовању њихове независности, аутономији и територијалном интегритету (члан 2.), непротивљењу Србије чланству Косова у било којој међународној организацији и обавези да ниједна од страна не може да представља другу у међународној сфери нити да делује у њено име (члан 4.), као и његов имплементациони анекс (тзв. „Споразум из Охрида”) којим се Косово и Србија у потпуности обавезују да ће поштовати све чланове Споразума (тзв. „Француско-немачког”) и овог Анекса (тзв. „Охридског”) и испунити све обавезе које проистичу из Споразума и овог Анекса, експедитивно и у доброј вери, као и да се Косово и Србија споразумевају да неће блокирати примену ниједног од чланова, апсолутно су и недвосмислено противуставног и антидржавног карактера.
3. За Нову Демократску странку Србије такозвани „Француско-немачки споразум” као и његов анекс из Охрида су ништави и не могу производити правне последице. Наведени споразуми морају бити и биће одбачени, хитно и у целини.
4. Прихватање наведених споразума од стране српских званичника и државних функционера повлачи за собом не само историјску и политичку, већ и кривичноправну одговорност. Против свих учинилаца ових кривичних дела против уставног уређења и безбедности Републике Србије биће спроведени одговарајући судски поступци и они ће бити најстроже кажњени у складу са одредбама Кривичног законика Републике Србије.
5. Србија која одустане од одбране Косова и Метохије постаје Србија која више никада, нигде и ништа неће бранити. Из тог разлога би даље спровођење противуставне и антидржавне косовске политике актуелних власти у Србији радикално и трајно ослабило позиције српске државе и српског народа, додатно усложило његов геополитички положај и нужно довело у опасност Републику Српску и њен опстанак.
6. Питање Косова и Метохије и одбране територијалне целовитости државе није само темељено и судбоносно национално питање, већ представља и прворазредно питање постојања и одбране правне државе и поштовања принципа уставности и законитости. Како правне државе не може делимично бити – јер она или постоји или не постоји – тако се правна држава и демократски поредак не могу, нити се смеју бранити селективно тј. само по одређеним питањима. Одбрана Косова и Метохије представља утолико и одбрану правне државе и демократског поретка.
7. Имајући у виду флагрантно и континуирано кршење Резолуције 1244 СБУН, Србија мора да прогласи окупацију дела државне територије док сви релевантни међународни чиниоци не буду уважавали важећу и правно обавезујућу Резолуцију 1244 СБУН којом се штити територијална целовитост Србије и предвиђа повратак српских снага безбедности у јужну српску покрајину. Чином проглашења окупације јасно ће бити стављено до знања свим субјектима међународних односа да Србија никада неће престати са борбом за очување своје територијалне целовитости.
У Београду,
04.02.2024.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!