У јесен 1991. године у Госпићу и околним местима хрватска војска и полиција су, углавном под маскама, одводили српске цивиле из њихових кућа и станова и ликвидирали их разним начинима и на више мјеста.
Ликвидирани су углавном виђенији Срби који су били лојални новоуспостављеном хрватском режиму.
У том периоду је, према Веритасовим подацима, убијено најмање 129 лица српске националности, међу којима и 39 жена, од чега скоро половина од 16-18 октобра.
Међу ликвидиранима су и десет брачних парова и четири пара по једног родитеља и детета.
До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 60 ликвидираних, док се за осталима још трага.
Са ликвидацијама српских цивила био је упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе. А након што су припадници ЈНА, крајем децембра исте године, пронашли 24 поугљенисана леша српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих светских медија и хуманитарних организација, и представници Међународне заједнице, под чијим “притиском” је тадашњи председник РХ Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.
Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце тих убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а тела убијених су из примарних премештани у секундарне гробнице.
Убрзо по оснивању Тужилаштво Хашког трибунала водило је интензивну истрагу о овом догађају, али је случај, пре него је оптужница подигнута, уступљен хрватском правосуђу.
У марту 2001. године Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци подигло је оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције због ратног злочина против цивилног становништва, а теретило их се за безразложно хапшење и ликвидацију најмање 50 лица.
Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци из марта 2003. године осуђени су: Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, на 15 година, Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде ХВ-а, на 12 година и Стјепан Грандић, тадашњи комадант II бојне (пука), на 10 година затвора.
Суд је истом пресудом, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацију тројице Срба из Карлобага, који су 25. октобра 1991. године одвезени и убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против Чанић Милана због одустанка тужиоца, одбио оптужбу.
Међународне и домаће институције и организације из године у годину питају зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је “ван сваке сумње” у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности, а таквих је више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у другим државама региона.
Породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава и онеспокојава сазнање да су сва тројица осуђених већ одавно на слободи док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу осталих (69) посмртних остатака њихових најмилијих.
У граду Госпићу је, према попису становноштва из 1991, живело 9.025 житеља, међу којима је било 36% Срба и 3% Југословена. Према попису становништва из 2021. у граду Госпићу, који, поред места са истим именом, обухвата још 49 насеља, живело је укупно 11.502 житеља, међу којима је 412 (3,58%) Срба.
Извор: Веритас
Фото: Друштвене мреже
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!