Призрен царски град
Мараш
Мараш се налази у излазном пределу Дувске клисуре Призренске Бистрице. То је дивно место за теферич, а добило је назив по персијској речи мараш-хладовина.
Мараш је изванредно шеталиште Призренаца. Пут до њега пружа се од Дрвеног моста, а испод камене громаде-карпе на којој је стари град Каљаја, поред леве обале Бистрице, све до Мараша у ужем смислу речи. У том делу излетишта , где је лети пријатна хладовина, налази се једна чајђиница испод платана Цара Душана и бистрог извора.
Ту испод громадног стеновитог брда, на чијем је врху у доба Римљана изграђена тврђава која доминира над градом, налазе се богати извори бистре и хладне воде. Ови извори познати су у призрену као Бунарлук (турска реч бунари у множини). На његовим камено-мермерним плочама Призренке су редовно долазиле да перу тепихе, черге, крпаре, вуну, вунене покриваче и предиво. Бунарлук је нестао каптажом и преносом воде у старе зидане цистерне града Каљаје.
Даље низ улицу према центру Призрена, долазимо до остатка зидина старе цркве Светог Петра која, као и многа друга светилишта, носи печат српске трагичне историје и богате културне баштине. У цркву Светог Петра долази се обично уочи Петровдана. Нешто даље од знамења старе цркве, а изнад зида нише у којој се пале свеће изграђен је камени пут са већим успоном који води ка цркве Свете Недеље и Подграђа.
Архимандрит манастира Високи Дечани Сава каже: „На левој обали, ту одмах на ширини до самих варошких кућа , једна је воденица, а оздо одма једнах равница – Мараш, на којој се се уздигао један велики гранати стари платан, о коме се врло често, као и о оном код Топлуе говори“.
Сава, архимандрит, наводи да су сви уживали у дебелом хладу и говорили свагда : „Хвала Богу!“ До самог извора, на обали Бистрице, подигнуто је велико здање са чардачетом , са две собице, па су ту долазили на теферић и хладну воду паше и бегови.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!