Око 5.000 Срба у централној Србији са Косова и Метохије и исто толико Срба који се још увек налазе на Косову и Метохији, примају, већ 19 година‘’привермену накнаду’’ од Републике Србије, као вид помоћи.
Ова помоћ намењена је интерно расељенима који су били запослени у државним институцијама, јавном сектору или фабрикама у власништву државе и није повећавана од 2007. године. А износи око 70 евра, тј. 8500 динара.
“После протеривања и исељавања 230 000 хиљада Срба са Косова и Метохије 1999. људи су се нашли на ледини без радних места и имовине. Ми који смо радили, били смо углавном запослени у државним и друштвеним фирмама у власништву државе Србије. Нису то биле ни приватне ни шиптарске! Српске су биле.
После јуна 1999., после рушења, паљења и уништавања српске имовине, многе фирме, односно већина, су продате у безцење а многе и нестале. Један део радника је добио новац од продаје уколико су предали комплетну документацију на време. Многи нису, као рецимо у мом случају. Много мојих колега и колегиница такође нису предали документацију на време.
За то време, влада Србије, да би помогла интерно расељене у септембру 2003 доноси одлуку о увођењу привремене новчане накнаде расељенима и онима који су остали на Косову и Метохији а били су у радном односу. Сви су пристали на одлуку, просветари, медицинари, радници фабрика…. Мислим да једино ЕПС није и не знам за пошту Србије. Одредили су тада најнижу своту, 2460 дин. Стим да иде здравствено и ПИО! Након пар месеци, пошто је то било већ обезвређено повећавали су на 4650 дин.
Држава је у међувремену решавала питања јавног сектора, медицинаре, пошту, просвету, неко иде у пензију, добар део бива упослен.
Остали смо ми само из фабрика и нешто из јавног сектора. Међутим, влада Србије доноси одлуку да се накнада 2007 повећа на садашњих 8500 дин., стим да су нас сместили при НСЗ запошљавања и морамо сваког месеца да се пријављујемо. Парадоксално, али истинито, тамо се до данас водимо као ЗАПОСЛЕНА ЛИЦА.
И то је задње повећање које више нико није узео у разматрање. Уставни суд 2010 год., доноси, не одлуку, него ПРЕПОРУКУ да се реши питање накнаде јер је неуставна категорија плаћања! Не постоји такав вид исплате у платном систему Србије.
Ни то нису испоштовали. Када је дошла садашња власт било је жалби, појединачних и групних, где су људи много тога покушавали и ништа није успело. Било је и протеста и на Космету и у Врању. Нажалост, узалуд. Та злогласна Српска листа није ни Србима са Косова и Метохије омогућила повећање, али је то урадила за свој лични џеп.
На последњем догађају, кад је био онај састанак под шатором у Рашку, донели су одлуку да ту накнаду повећају са 11 000 (На Косову и Метохији су толико примали уместо 8 500), на 20 000 динара али само Србима на Косову и Метохији. Тада је А. Вучић нагласио да то није накнада, да је то социјална помош и да су то неки други увели, а не они. Што се расељених тиче, они неће да раде, напоменуо је А. Вучић.
То повећање је искамчила група Срба која је на Косову и Метохији протестовала данима и онда су их примили у канцеларији за Косово и Метохију уз обећање да ће бити повећана накнада.
Образложење А. Вучића је, да они нису измислили ту накнаду, то су урадили неки други и они ту ништа не могу.
Сваког месеца се врши исплата. Сва плаћања у Србији подлежу сваком повећању осим ове накнаде и то од 2007. Значи од 2007 ниједном, ни један динар накнада није повећавана, још увек је 8 500 динара!
Направили смо две Фејсбук групе. Нас тринаесторо, између осталих Славица Трајковић и Зорица Ђурковић, смо се организовали да идемо за Београд, петоро је било са Косова и Метохије.
Направили смо план, списак. Претходно смо уредно пријавили и најавили наш долазак у Београд. Пао је датум, мислим 22.02.2022.
Међутим, у путу, а да нас нису ни обавестили, сазанајемо да је А. Вучић отишао у Монако. Када је нас једанесторо дошло испред преседништва гледали су нас запањено. Уредно нас је примио униформисани полицајац, позвао на спрат и рекао да сачекамо.
Испред преседништва сачекао нас је један мушкарац у цивилу и питао: “Шта сте дошли? Преседник није ту и да јесте не би вас примио, јер није то његова надлежност.”
Са прозора горе посматрала нас је нека од Вучићевих секретарица. Били смо упорни и решени да упаднемо. Тада нас је упозорио човек у цивилу да то не чинимо и да ће ићи горе да пита шта да се ради.
Три пута смо ишли горе доле. Секретарице су му рекле да нису надлежни и да идемо у палату Србије при канцеларији за Косово и Метохију, али да и Петковић није ту. Отишао је у Брисел, али да ће нас неко примити.
И даље смо тражили да нас ту неко прими, али смо добили одговор: “Људи не могу вам ништа, они горе не дају, па ја бих вам помогао јер и ја сам са Косова и Метохије.”
Ја сам га упитао одакле је, одговорио је да је из Звечана.
Нису нам дозволили да уђемо, било је и тежих речи и гурања, и онда смо се договорили да нас бар пусте, на шта имамо законско право, да оставимо писмо.
Једва су пустили Славицу и мене да уђемо и оставимо писмо на писарници. До данас нису одговорили.
Из портала „Глас Шумадије“ где сам дао изјаву, су чак послали писмо заштитнику грађана због тог писма и опет ништа.
Петоро наших “сабораца” са Косова и Метохије су морали да се врате због превоза. Потом је нас осморо кренуло у палату Србије.
Нажалост, тамо није хтела да нас прими ни нека заменица Петковића. Рекла је да сачекамо у ходник. Прво нас је полиција у цивилу изконтролисала за пултом и рекли нам да сачекамо. Међутим, за то време је бирократија силазила у колонама и ишла кући, јер је већ прошло радно време.
Коначно је дошла та заменица и то са правником. Нису хтели да нас приме, рецимо у кабинету или некој канцеларији, него смо све време били у ходнику, где су цело време били полицајци у цивилу за пултом! Прво је она села на столицу у ходнику, ми остали ко је имао где сео је. Правник је стајао и укључио мобилни телефон да снима разговор.
“Шта хоћете? Ми нисмо надлежни, примили смо вас по захтеву из преседништва, ми смо надлежни само за Србе на Косову и Метохији”, нагласила је Петковићева заменица.
Међутим ове речи које је изговорила су нас страшно погодиле: “Вратите се доле да копате њиве и ми ћемо вам помоћи. Шта хоћете, да седите кући и примате плату? Директор није ту и да несте није надлежан. Видим, лепо сте обучени. Шта хоћете?”
Такво вређање, бахатост и понижавање, довело нас је до тога да само морали да реагујемо. Питали смо је онда:
“Да ли треба да идемо голи? И деца имају мобилне. Хајде ти живи са 8 500 динара!”
Упро сам прст ка њој, на шта је она рекла: “Не упири прст у мене и пази шта причаш!”
Почели смо да се свађамо, на шта је она на крају ућутала. Тада се умешао правник и показао нам папир уставног суда из 2010. и рекао: “Не може да вам се повећа јер је суд донео ОДЛУКУ да је то неуставно.”
Онда је Славица показала документ у коме се јасно видело да није одлука него препорука. На то је он био изненађен и одговорио:
“Људи помогао бих вам, немојте да галамите па и ја сам са Косова и Метохије, из Грачанице.”
На крају смо договорили да нас приме у комесаријат за избеглице.
Хтели смо и у Канцеларији за Косово и Метохију да оставимо писмо. Иако су се противили Славица је успела, једва, у пратњи, да остави писмо. До данас нисмо добили одговор. Неће нам ни одговорити.
У комесаријату је било другачије. Заменик директора, један правник и правница су нас примили и то ван радног времена. Упознали смо их са свим проблемима. Где смо били, шта смо радили, итд.
Њихов одговор и савет је био: “Слушајте људу ви сте у праву, ми можемо да вам помогнемо ако су у питању куће, грађевински материјал и слично. С овим немамо везе. За то је држава дужна и надлежна.”
Међутим, чак су нам они рекли да се ништа неће десити и предложили нам да направимо групу, пријавимо је уредно са свим члановима и изаберемо једног доброг вођу и нађемо правника. Рекли су нам да почнемо да идемо редом по установама, а ако се сви оглуше да немамо избора и да морамо на улицу, на протест.
Нажалост, вратили смо се и нисмо успели да формирамо удружење. Група са Косова и Метохије се одмах одвојила.
Отприлике има 10 000 примаоца накнаде, 5000 на Косову и Метохији и исто толико у Србији. Тај број се смањује. Умиру људи или иду у пензију.“
Бонус видео: Десимир Живковић говори за “Глас Шумадије”
Косово и Метохија су срце Србије!