Пред сам Други светски рат у манастиру Високи Дечани, замонашио се младић Гаврило Ковачина, син богате српске породице из Мостара.
Ковачине су производиле позната херцеговачка вина од сорти жилавке и блатине.Ковачине су освајале златне медаље на винским салонима у Паризу и Бриселу, и тако постали познати по свом врхунском вину. Касније ће на њиховом отетом раду настати пољопривредни комбинат ,,Хепок”. Но најлепши грозд из винограда породице Ковачина стигао је у манастир Високи Дечани са Гаврилом.
После рата комунисти су ушли у манастир и почели са прогоном монаха. Без мере у хули, у храму су основали политичку школу “Јосип Броз Тито”, а зидове са фрескама и олтар прекрили су црним засторима. Све монахе су похапсили, осим пар њих које су оставили да им спремају храну и служе за трпезом. Ту је остао и млади Гаврило.
Када су му комунисти затражили да им донесе чувеног дечанског вина, Гаврило је смело рекао: ,,Вино служимо само за причест!”. То је била његова пресуда. Тукли су га без милости и са поломљеним ребрима утамничили у затвору у Пећи.
Осуђен је на 10. год. робије и послат у казниону у Сремској Митровици. Тада је Сремска Митровица имала 4.000 становника, а у затвору је било 16.200 затвореника. Тамо је настављено његово мучеништво са осталим монасима и светштеницима који нису пристајали да се одрекну Бога.
У затворском кругу сваки дан је био упрегнут са осталим ,,мантијашима” да вуче ваљак и ,,равна” круг.
Преживели очевидац његовог страдања и сапатник у Сремској Митровици, г. Антоније Ђурић, рекао је за Гаврила следеће: ,,Био је леп и узвишен као Господ Бог!”.
Гаврило Ковачина умро је на бетону затворске самнице са сликом манастира Високи Дечани на грудима. Сахрањен је на затворском гробљу.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!