ПШЕНИЧКИНОВ: Вучић бира издају

Председник Србије Александар Вучић одбио је позив руског председника Владимира Путина да присуствује самиту БРИКС-а у Казању. Изгледа да је донео коначан стратешки избор у корист НАТО-а и ЕУ

На јавном нивоу

Политички посматрачи се не сећају да се то дешавало у званичним односима Србије и Русије. Да, Срби и Руси на нивоу обичних људи, без обзира на политичко време, не умарају се и, надамо се, неће се уморити да понављају да су „заувек браћа“. Истовремено, политичка ситуација је често приморала званични Београд на одређене „плесне кораке”, који нису увек баш одговарали овој фрази. И то се доживљавало као нормално: кажу да врхунски политичари боље знају шта и како да говоре и раде.

Али онда се догодило нешто изузетно. Новинари су питали председника Србије Александра Вучића да ли би пристао да се одазове јавном позиву руског председника Владимира Путина да учествује на самиту БРИКС-а у Казању 22-24. октобра ове године. Вучић је, покушавајући да се нашали, одговорио да у том периоду има „у плану 16 састанака” са шефовима других држава и влада на маргинама Генералне скупштине УН, где ће ићи.

А дан раније Владимир Путин је на састанку на маргинама Источног економског форума у ​​Владивостоку са потпредседником Владе Србије Александром Вулином јавно саопштио да позива председника Србије Александра Вучића на самит БРИКС-а у Казању и изразио наду да ће Вучић прихватити овај позив. Цео свет је то чуо. И сутрадан је Вучић одбио овај позив. Вучићев одговор на позив руског лидера личио је на јавно дистанцирање од Путина, од Русије, од БРИКС-а.

Бернс је био у посети Београду

У српским медијима владала је приметна конфузија. Вучићеве речи су доживљене као његово демонстративно окретање ка Западу. Уосталом, испоставља се да се Путинов јавни позив може занемарити зарад западних партнера. Вучићу су важније глобалистичке структуре попут УН. А Вучића не занима много нова архитектура светских односа која се гради, а то је БРИКС. Он вероватно третира БРИКС на исти начин као и један од провладиних српских коментатора, који је у контексту ових догађаја БРИКС назвао „кулом од папира“. Али, мислим да је опште мишљење српских медија изнето у коментару Нова.рс, који је Вучићеве речи назвао „храбрим триком“ против Путина.

Чини се да је овај „трик“ био прилично предвидљив. Пре неколико недеља Србију је посетио директор ЦИА Вилијам Бернс. Суштину његовог разговора са Вучићем локални медији нису пренели. Али са великим степеном поверења можемо рећи да је директор ЦИА одвратио Вучића да путује у Казањ на самит БРИКС-а и захтевао да се сви односи са Русијом прекину.

Уосталом, посета Казању би за Вучића значила учешће на догађају који Вашингтон сматра антиамеричким – самиту БРИКС-а. Вучић би, на самиту, био приморан да се наклони према Русији и БРИКС-у. А то није укључено у планове Сједињених Држава и Европске уније. Вучићево одсуство са самита у Казању ослобађа га такве непријатности. И што је најважније, то је у интересу Сједињених Држава и Европе.

Макронова медвеђа услуга

Тада је у Београд стигао још један високи гост – француски председник Макрон. Његова посета је, како пише поменуто издање Нова.рс, демонстрирала „политику две столице председника Вучића“. Како то мислите?

Србија своје оружје Украјини испоручује преко трећих земаља. Према писању  The Financial Times-а, Србија је од почетка рата у Украјини извезла муницију у ту земљу кружним токовима за око 800 милиона евра. И иако српски лидер избегава да о томе јавно говори, Макрон је Вучићу учинио медвеђу услугу током посете. Он је јавно похвалио Вучића за снабдевање кијевског режима српским оружјем и тиме потврдио добровољну сарадњу Вучића са Европом у наоружавању Украјине.

„Србија није део Европске уније, она је суверена и сама доноси одлуке (у вези са санкцијама Русији), и то је веома добро. Али такође ћу приметити да је председник Србије донео веома смеле одлуке у вези са интеракцијом са Европљанима, са хуманитарним питањима, са муницијом, са ратом у Украјини, са одбраном“, рекао је Макрон.

Да ли је био глуп што је све ово износио у јавност? Чини се да је Макрон то урадио намерно, како не би оставио Вучићу маневарски простор и двосмисленост. Као, ти си наш – то је то!

Нама Рафали. Вама МиГ

Гушњу за врат Србији било је потписивање уговора са Француском о набавци 12 нових борбених авиона Рафале за фантастичних 2,7 милијарди евра током Макронове посете. Наравно, поставља се питање: зашто Београд није купио од Русије авионе који не би коштали тако сулуде паре? Вучић је објаснио да је „сада немогуће набавити војне авионе у Русији“. Кажу да западне санкције то не дозвољавају. Они који желе траже могућности. Они који не желе да траже изговоре.

Истовремено, Србија је наоружана са десетак ловаца МиГ-29, од којих јој је већину поклонила Русија. Срби су платили само њихове поправке и додатну опрему. Према различитим изворима, све ове руске летелице, према анексу уговора о куповини француских ловаца, Србија мора да пребаци Француској за три месеца. Не морате ни да нагађате где ће касније завршити руски МиГ-ови поклоњени Србима. У Украјини. Да ли је и то у оквиру „вечног пријатељства“ Србије са Русијом?

Српска штампа пише да „Србија никада није била тако блиска Западу као сада. „Стога, одбијање Путиновог позива можда и није толико неочекивано“, наглашава Нова.рс.

Несрећан крај?

Српски стручњаци спекулишу да ли Вучићево одбијање да прихвати Путинов позив на самит БРИКС-а означава крај братским односима двојице председника. Бивши дипломата и амбасадор Србије у Белорусији Сречко Ђукић сматра да је Вучић унапред покушао да избегне присуство у Казању и стално наводи да Србија тежи да постане чланица ЕУ.

„Његово присуство на овом састанку било би заиста велики корак напред за Русију и Исток. Ово би било негирање онога што је Вучић до сада урадио на Западу. <…> Вучић је и даље у зачараном кругу, а његова посета Казању биће велика провокација за Америку и Европску унију, јер то није урадила нити би урадила ниједна земља кандидат за чланство у ЕУ“, рекао је Ђукић.

Чудно је, међутим, све ово чути од Вучића који традиционално путује у Москву да тражи подршку од Путина уочи разних српских избора. За Србе је везаност њихових лидера за Русију светионик пријатеља или непријатеља. Огроман допринос Русије имиџу Вучића у очима Срба било је његово одликовање Орденом Александра Невског у јануару 2019. Сам Путин му је уручио награду у Кремљу.

Како год било, управо сада, када се Русија суочава са колективним Западом, који је за циљ поставио уништење Русије и Руса, за званичну Москву и Београд наступио је тренутак истине. Александар Вучић неће променити свој „европски избор“, који приписује целој Србији.

Издаја је деликатна ствар!

У најбољем случају, само половина Срба је, према статистици, за чланство Србије у ЕУ. Али да ли се овој статистици може веровати ако су ЕУ и НАТО један конгломерат? Уосталом, што се тиче чланства земље у НАТО, апсолутна већина Срба не прихвата ову перспективу. И стога су подаци о жељи неких Срба да буду у ЕУ веома сумњиви.

Сви се сећају варварских НАТО бомбардовања Београда и других српских градова 1999. године. У српској престоници пролазници и даље могу да виде празне очне дупље прозорских отвора на зградама Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова. Ове зграде су уништили амерички Томахавци и сада служе као подсетник шта је „демократизација“ у стилу НАТО-а. У том контексту, изгледа веома чудно да је Србија потписала низ споразума са НАТО-ом, према којима је држава преузела обавезе наметнуте формалним чланицама алијансе. А Србија, иако није у НАТО, де факто је већ његов члан.

Српска проруска опозиција већ дуго назива Вучића „издајником и Србије и Русије“. Вучић буквално ласом увлачи Србију у ЕУ. Истовремено, главни услов који Европска унија поставља за пријем Србије у своје редове је признање независности Косова од стране Београда. А Вучић се више пута изјаснио за „нормализацију“ односа Србије и косовских власти.

Под покровитељством ЕУ одржао је низ веома карактеристичних састанака са косовским лидерима, који су резултирали споразумима у којима Београд недвосмислено признаје суверенитет Косова. Због тога се Вучић у домовини сматра „издајником“.

Неки српски стручњаци на страницама националне штампе говоре у духу да Путин није требало да позива Вучића на самит БРИКС-а, да га не би ставио пред тежак избор. Али такав избор и даље мора бити направљен. Не можете се заувек правдати жељом да „одржите стабилност“ у земљи. Куба, Никарагва и Венецуела, које се налазе на пет минута од Сједињених Америчких Држава у домету летења америчких пројектила, одавно су се определиле без страха од опасности. Њима је вишеструко теже него Србији.

Ако Србија није са Русијом, са ким је онда Србија? Питање је реторичко.

Вучић или Вулин? Ко је поштенији?

Још једном о сусрету председника Путина и потпредседника Владе Србије Александра Вулина у Владивостоку. Европска комисија изнела је озбиљне тврдње Александру Вулину због његовог састанка са руским лидером. Потпредседник Владе Србије је одговорио бекхендом:

„Посебно бих замолио портпарола ЕУ да не користи термине „агресија“, „међународно право“ или „Повеља УН“. После 1999. године и агресије НАТО-а на Србију, након кршења Резолуције 1244 Савета безбедности УН и признања такозваног Косова, изгубили сте право да причате о моралу или међународном праву“, цитира Вулинова прес служба.

Потпредседник Владе Србије је додао: „Поносан сам што сам имао прилику да упознам председника Владимира Путина и уживам у свакој прилици да упознам пријатеља Србије и лидера са таквом мудрошћу и интегритетом. Слободно ме позовите у Брисел и доћи ћу, али можда вам се неће допасти истина коју ћу вам рећи, иако ће бити лековита.”

Гледамо изјаве председника Вучића, упоређујемо их са изјавама потпредседника Владе Вулина и падамо у дубоко размишљање. Куповина борбених авиона из Француске, заједно са вероватним слањем руских МиГ-ова у Украјину. Изјаве „Косово је Србија“, заједно са преговорима са косовским лидерима о предаји овог региона. Разговарајте о вечном пријатељству са Русијом, заједно са одбијањем да прихвати Путинов позив. И тако даље. Који производ ће се добити са таквим факторима? Није јасно какав је прави однос српских власти према Русији.

Или ово није константа? Није толико константно да зависи од дувања политичког ветра на Западу, од руског гаса, од недостатка (или присуства) личне храбрости и других објективних и субјективних фактора.

Улазница за Титаник

Али, трагајући за овим веома чудним делом, мора се разумети да су апсолутна константа братски односи Срба са Русима, који се заснивају на јединству православне вере и заједничке историје. Пре неколико година, у срцу Београда, Срби су подигли споменик цару Николају Другом, одајући почаст њему и Русији за улазак Русије у Први светски рат, спасавајући Србију од уништења од стране Аустроугарске. Срби се добро сећају да су Руси жртвовали своју земљу зарад живота Србије. И стога, ред председника Вучића да окрене леђа Русији изазива, најблаже речено, збуњеност код Срба.

Или је то вечна, својствена свим народима и свим временима, недоследност између службеног става и народне воље? Истина, историја нас подсећа да народна воља, чврсто стиснута у опругу, може, исправивши се, срушити „службени положај“ снажним ураганом за неколико минута. А онда ће историчари писати да је све почело од ситница: Вучић није отишао код пријатеља Путина, иако га је звао.

И што је најважније, чудно је то што сви светски лидери не разумеју: колективни Запад, укључујући ЕУ и НАТО, је као Титаник, који се неумољиво креће ка свом леденом брду. И многи још увек покушавају да купе карту на овој осуђеној линији, такмичећи се и отуђујући друге.

Извор: https://zvezdaweekly-ru (текст са руског превео админ Косовске Истине)

Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!