У подкасту КОнтекст, владика новобрдски Иларион отворено је изговорио оно што би до пре само једне деценије изазвало узнемиреност, ако не и јавну осуду: он признаје да активно подржава и улаже труд у развијање институција система који за њега ни мало није такозвани већ сасим регуларан – Република Косово!
Истиче да поседује тзв. “косовску личну карту” и да свесно живи као „узоран грађанин у косовском систему“, све док то -темељно- не угрожава његов идентитет. Дакле, темељно, а све остало су по свему судећи “украси” које нема проблем да жртвује јер треба јачати систем у који ни сам не верује.
„То је компромис који смо свесно прихватили“, каже он. Али – ко то „ми“? Народ нико није питао. Ни да ли жели, ни да ли је спреман да прихвати овакву врсту капитулације.
Како је дошло до тога да човек који је заменик патријарха СПЦ може јавно, без последица, да негира и разара вредности за које се Црква кроз векове залагала? Парадоксално, епископ Српске православне цркве — институције која је кроз векове представљала стожер националног идентитета и борбе за опстанак — сада отворено каже да жели да буде део система који предстваља голи симбол неправде и насилног отимања српске територије!
Још узнемирујуће од самих изјава је то што оне пролазе незапажено у главним медијима — без икакве анализе, критике или упозоравајућег тона. То је још један знак колико је јавно мњење у Србији ућуткано, збуњено или већ навикнуто на оно што је до јуче било незамисливо: да један владика ради на јачању – државе Косово.
Он упозорава да су Срби на Косову гетоизирани и да се мора радити на приближавању заједница. Али уместо да критикује систем који је тај гето створио, он предлаже прилагођавање — живот унутар тог система, под условом да „идентитет није угрожен“. То је управо она врста прилагођавања која, корак по корак, доводи до губитка идентитета.
Велика је срећа што народ све мање верује политичарима и њиховим медијима. Али, да ли нам је то довољно?
Властима је јасно да људи више не верују “јавном сервису”, Пинку, Информеру и сличнима. Зато се шире нови наративи кроз другачије медије, често суптилно, често преко људи који делују као “прогресивни”, “независни”, “нови”, “бунтовни”, “експертски”. Они се појављују као гласови разума, али у кључним тренуцима ипак дају подршку систему који одржава статус кво. Зато им је дозвољено да раде.
То је нова стратегија: на површини деловати другачије, али на крају ипак учврстити главни правац — прикључење ЕУ, прихватање лажне косовске независности, подређивање глобалним центрима моћи, увођење све већих контрола, гушење сваке суверене политике. Све се то представља као модернизација, просперитет, реформа, улазак у „нормалан свет“. У стварности, реч је о пристанку на колонијални положај.
Можда најсимптоматичнији тренутак је онај у ком владика каже да „Срби могу бити благослов за косовске Албанце“ и да је добро што постоји „отвореност Цркве“ и за њих. Али у реалности, то звучи као религијска потврда пројекта мултиетничког Косова — концепта који је често био параван за протеривање и маргинализацију српског народа а који на свом исходишту ствара оно што је упркос свему и даље незамисливо – Косовску православну Цркву од светиња које чине истинску бит српског националног идентитета!
У свом личном сведочењу, он говори с емоцијом о животу у Дечанима, о томе како је рат на простору бивше Југославије утицао на његов пут ка монаштву, како га на Косову народ зове „пријатељу“ и како му је Косово „духовна колевка“. Али између редова провејава порука прилагођавања, компромиса, и прихватања реалности коју многи у Србији доживљавају као наметнуту и насилну. У ствари, то “прихватање” заправо јесте сада већ бледи одраз неопходне снаге коју народ налази у Цркви већ вековима и коју тражи и данас а не види да је издат од стране оних који се представљају као Црква јер тако нешто обичном човеку јесте просто непојмљиво.
На крају остаје главно питање: како смо дошли до тога да глас једног епископа — који отворено подржава институције самопроглашене државе Косово — не изазове ни трунку узнемирености у јавности? Где су гласови других црквених великодостојника? Где је јавна критика? Или смо као друштво већ навикли да и Црква може, без последица, бити средство тихог пристајања на оно што “никада званично нећемо признати”?…
Ове речи имају тежину и то огромну али ћутање говори још више. Овај подкаст није само сведочанство једног човека — већ лакмус тест за стање свести и савести у Србији. Зато критика није довољна. Потребно је одбацити лажне алтернативе и изградити сопствени пут. То није лако, али без тога ћемо само понављати исту превару. И сваки пут ћемо губити још више.
Будите опрезни, не верујте лепим речима, не пратите лица и лажне ауторитете. И не прихватај мање зло — зло је зло.
Пише: Иван Максимовић, дописник са Косова и Метохије
БОНУС ВИДЕО:
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!