Бранка Ђукић је била осамнаестогодишња ученица која је 1975. из пиштоља убијена од стране двојице шиптарa, након што су покушали да је силују. Случај је привукао велику пажњу јавности и изазвао велике контроверзе у југословенском друштву. Током суђења, Бранкин отац Раде Ђукић је из пиштоља убио једног од двојице оптужених за убиство своје ћерке.
Бранка Ђукић, рођена је 1956. године у селу Метех, у општини Плав. Основну школу је завршила у Метеху, а три године средње школе је завршила у Плаву. Након треће године, након што је према неким тврдњама доживела сексуално узнемиравање од стране једног професора у школи, одлучује да се пребаци у Гимназију у Пећи.
Одлази да се упише у Пећку гимназију, а приликом повратка из Пећи, након што је изашла на последњој станици и кренула даље пешака преко планине Чакор, била је пресретнута од стране двојице шиптарa који су под претњом оружја покушали да је силују. Након што је почела да се опире, један од њих двојице је пуцао из пиштоља и девојка је преминула на месту.
Њено тело је касније пронашао њен отац Раде Ђукић.
Полицијска истрага је утврдила да су починиоци убиства два шиптарa младића из села Горњи Стреоц код Пећи.
Суђење Бранкиним убицама се одвијало пред Окружним судом у Бијелом Пољу, суд је утврдио кривицу и осудио убицу на 15, а његовог саучесника на 13.5 година затвора. Последњег дана суђења, Бранкин отац Раде Ђукић је пуцао из пиштоља и убио једног од двојице оптужених за убиство његове ћерке.
Случај је изазвао велику пажњу јавности и медија. Организована је петиција за ослобађање Радета Ђукића, која је имала 75.000 потписа.
Раде Ђукић је за ово убиство осуђен на 8 година, а на суђењу га је заступао адвокат Вељко Губерина, без новчане надокнаде. Врховни суд Црне Горе је казну касније смањио на 5 година.
Због различите националности жртве и убица, случај је изазвао велике контроверзе у југословенском друштву. Иако саме убице нису биле мигранти из Албаније, због њихове националности случај је коришћен и као аргумент за ограничавање кретања албанским мигрантима, који су у Југославију за време Енвера Хоџе долазили као политичке избеглице.
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!