Албански „Топ Канал“, позивајући се на попис становништва из 1943. године, тврди да су православни косовски Албанци „истребљени“, „претворени у Србе“ и њихове „цркве заузете“ од стране Србије.
„Често су се помињале старе цркве на Косову, које су некада припадале староседеоцима Албанцима, а касније их је деформисањем историје преузела српска црква“ – тако почиње албански документарни филм „Истина коју Србија крије о Косову“ .
Водитељ филма Марин Мема, који тврди да је истраживачки новинар и бивши фудбалер, почиње и завршава у Призрену, успут обилазећи подручја са већинским српским становништвом у централном Косову и Метохији, тврдећи да су до пре само сто година ов области наводно били места са албанском већином.
Штавише, он тврди да је у тим местима живело већинско „албанско православно становништво“, које је тада „регистровано као Срби“, било „репресијом“ – посебно за време две Југославије – или да би добило „привилегије“ – за време Србије, као „руски савезник“ почетком 19. века.
Закључак филма позитивно се односи на првих пет година 1940-их као на једину еру добре политике која је исправљала неправде према Албанцима.
Филм се, уз нарацију и сведочења три савремена албанска историчара, као и четвртог писца из прошлог века, фокусира на податке пописа становништва на Косову и Метохији 1942-1943, користећи их као главни аргумент за тезу.
Од 1941. до 1943. године фашистичка Италија је у сарадњи са локалним политичким факторима у Албанији створила проширену албанску државу која је обухватала делове Краљевине Југославије, односно данашњу Црну Гору, западну Македонију, Косово и део Метохије. Ова држава је званично била позната као „Краљевина Албанија“.
Ентитет је постојао под окриљем сила Осовине. Да би се разјаснио историјски контекст, овај изум из Другог светског рата често се назива „Велика или етничка Албанија“, односно марионетска држава фашистичке Италије из тог времена.
Тај период обележила је сарадња албанских лидера, уз неке паравојне структуре, са фашистичком Италијом, а од 1943. године, када је Италија капитулирала, до краја Другог светског рата, са фашистичком Немачком. У историографији има доста података о суровим прогонима Срба и неалбанаца у то време.
Филм непрестано ламентира за периодом албанске власти, као нечим што је био озбиљан државотворни пројекат, али што је уништено стварањем Југославије, после Другог светског рата.
У филму се процењује да је број православних Албанаца на Косову и Метохији био већи од 10.200 – што је број са пописа из 1943. године.
Попис из 1943. „успавана истина“ из света
„Делује као застрашујућа реалност, јер су заједнице које су званично идентификоване сада истребљене, као да никада нису постојале“ – ово није филмски опис Срба на Косову, већ „Албанаца православне вероисповести на Косову“. Према речима аутора филма, на Косову је било на хиљаде православних Албанаца, али су их Срби „истребили“, односно „преобратили у Србе“.
Филм прати траг пописа становништва на Косову из 1943. године, који је обављен у време фашистичке окупације, за чије податке један од албанских историчара интервјуисаних у филму каже да су „најтачнији“, јер је „озбиљна влада желела да разлика између позитивних политика које су спремне за спровођење са сваком групом“.
„Наглашавам, то је била позитивна политика, а не репресивна“, рекао је албански историчар Ардит Бидо.
Сам аутор филма наводи да албанска влада у то време „није планирала да искривљује податке, нити да врши било какве интервенције“.
„Њихова сврха је била тачна идентификација како би се израдили потребни планови за имплементацију у овим заједницама.“
Путујући српским селима на Косову, овај новинар је ову информацију описао као „успавану истину“ бар до свог филма.
Од Кутелија до Бида о „словенизацији“ и „србизацији“
Филм је програм једне од најпознатијих телевизија у Албанији, „Топ Канал“ – „Албански отисци“, који се бави културом, наслеђем и историјом, као и „промоцијом успаваних делова“, и областима које припадају „албански траг“, али и делови који нису познати, или су „површно обрађени у албанској историографији“, стоји у опису ових емисија на каналу ове велике албанске телевизије.
„То је чињеница која се често помиње, чак и доказана разним археолошким документима и подацима“, каже наратор, говорећи о присуству косовских православних Албанаца који су наводно нестали након што су их Срби асимилирали.
Митруш Кутели – „изврстан писац, критичар и преводилац“ посетио је Призрен 1943. године. Поред муслиманског и католичког гробља, посетио је и православна, где је открио „веома значајне податке“.
Један од саговорника у филму је Ардит Бидо, млади албански историчар, који каже да је овај албански писац био на сахрани 1943. године када је „чуо албанске речи током нарицања“.
Кутели је видео жене како плачу пола на албанском, пола на српском.
Обилазећи гробља, закључио је да та гробља имају „славизиране националности“.
Бидо у филму каже да је „почео процес асимилације“ и да се албански језик тада „изгубио међу призренским (албанским) православцима“, али да су „традиција, плач, песме и обичаји остали“.
„Паметна и тактичка одлука“ албанских власти из Другог светског рата на Косову: ПОПИС
„У то време Призрен је имао много породица које су, како је показао Митруш Кутели, почеле да се асимилирају“, наставља филм.
Ардит Бидо каже да је 1940-их албанска влада донела „веома паметну, тактичку одлуку“ слањем „конзервативног, православног Албанца – Кочо Тасија, као главног инспектора Албаније, на Косово“ када је извршен попис.
Овај попис који су извршиле колаборационистичке власти са фашистичким и нацистичким режимима у филму је коришћен као кључни доказ за тезу о постојању „хиљаде албанских православаца на Косову“, који су истребљени, славизовани и преобраћени у Србе, док је њихов цркве су преузете.
Новчана казна од 2000 франака за неучествовање у попису из 1943. године
Цитирајући део прогласа којим се позива на попис становништва 1943. године, филм открива да ће они који се на њега не одазову или дају погрешне информације бити кажњени са 2.000 франака.
Ваљани докази из периода албанских власти на Косову, познатих сарадника сила Осовине, односно фашистичке и нацистичке владе, које се у филму хвале, Бидо наводи да је из тог времена било веома „занимљивих сведочења“.
„На пример, у сваком селу је идентификовано албанско становништво, православни Албанци који су губили језик. Били су у завршној фази губљења језика.“
Уз почаст Тасију као високом функционеру Албаније из прошлог века, до 1942. године када га је премијер Албаније именовао за гувернера Косова са места главног инспектора, филм је подвукао да је, између осталог, његов задатак било да посвети велику пажњу попису становништва.
Бидо тврди да су нека села на Косову била „чисто православна албанска“, док су нека имала православне Србе и Албанце.
За сва села која Марин Мема посећује у филму, и даље насељена већински српским становништвом, подаци о Србима из пописа из 1943. године показују само мали број њих, што је подвучено на неколико места у филму, док је акценат стављен да су Албанци огромна већина.
Српска православна црква као “појава зла”
А где су Срби, постоје и цркве, само што су ове цркве, према овом филму, биле албанске, пре него што су их Срби „преузели“.
Мема и Бидо се присећају наводних Кутелијевих списа у којима он тврди да неке од цркава „нису биле српске“, већ су припадале „Албанцима и Власима“, попут Гега, који је стигао из „јужне и југоисточне Албаније“ .
„Српска црква не само да је присвојила ове светиње на Косову, већ их је политички користила и за подстицање мржње према Албанцима“, каже наратор.
Историчар Емин Селаку тврди да „материјални докази“ – „показују да су у удаљеним деловима Косова постојале цркве које су користили Албанци све док Србија није окупирала Косово 1912.“
Мемо у филму изводи „стенд-уп“ испред српских православних цркава које посећује, али и приказује фотографије старих српских манастира, попут Високих Дечана из периода када се испред цркве виде људи обучени у албанске ношње.
Од Бресја, преко Велике Хоче, до Гораждевца – „места српске колонизације и фалсификовања“
Други историчар Ћазим Намани тврди да је на Косову било православних Албанаца. Наводно је својим истраживањем наводно пронашао Србина албанског порекла, који је рекао да је његова породица говорила албански до 1968. године.
„Постојао је значајан број православних Албанаца, али су после Другог светског рата против њих предузете мере, па су постали Срби и као такви су евидентирани“, каже Намани.
Историчар Ћазим Намани је уверен да је на Косову до Другог светског рата било „на хиљаде православних Албанаца“, али да се њихов број смањио управо због „ових оштрих мера“.
Део филма је сниман у селима код Приштине-Бресје и Угљаре.
„Некада су на овај простор, као и на друге крајеве на Косову, довођени српски колонизатори, на различите начине, који су имали за циљ рушење етничке структуре. То је добро документована чињеница, као и изманипулисана статистика, која је имала за циљ лажно повећање процента српског становништва. Међутим, заборављена је још једна чињеница, која се може приметити у попису становништва 1942-1943“, каже филмски наратор и аутор.
Испред цркве у Бресју, новинар признаје да „овде још живе неки грађани Србије“, због чега је, подсећа, председник Србије Александар Вучић раније најавио посету овом месту.
„Али мало ко помиње да је некада, у овом селу, био велики број православних Албанаца. Штавише, православни Албанци су овде били већина.“
Признајући да ови подаци некоме „могу звучати чудно“, Мема као доказ износи податке из пописа из 1943. године.
Каже да је Бресје тада имало 590 становника, од којих су 90 били муслимански Албанци, а 355 „православни Албанци“, док су „свега 142 била српска држављана“.
„Православни Албанци су били већина у овом селу“, наводи наратор и додаје:
„Данас је другачије. Овде, као и на целом Косову, није остала ниједна породица да се јавно изјасни као православни Албанци.“
Прошетао је и до Угљара, одакле је навео следеће податке: 587 становника, од којих се 12 изјаснило као муслимански Албанци, 28 Срби, а 547 као православни Албанци.
„Албанска већина у овом селу је врло јасна“, додао је он.
Питајући се како је дошло до промене, он наводи да у Канцеларији за Косово често тврде да се Срби суочавају са непријатељским окружењем, па и претњама, додајући да су такве тврдње углавном „усмерене на распламсавање, а не на истину“.
За њега је већи проблем што се у овом, као и у другим селима у којима данас живе Срби, не може наћи ни трага од некадашње православне албанске већине.
„Готово је невероватно да су православни Албанци некада овде били већина становништва“, признаје сам аутор.
Други историчар, Емин Салак, тврди да је један од кључних разлога зашто се њихов број „толико смањио“ то што се не ради само о православцима, већ да су они само ослабљени и да је то „оштетило читав процес“.
Према његовим речима, разлог зашто су постали српски заснован је на „привилегијама које су тада нудиле“.
Бресје, Угљаре и друга места која је посетио на подручју Косова Поља, према овом попису, који се све време цитира у филму, „имало је 1291 православног Албанца“.
Следећа на карти била је Велика Хоча. Што се тиче региона Ораховца, он наводи да су „само 2,7 одсто“ оних који су живели у овом региону Срби, а да Албанци чине 97 одсто.
Он каже да Велика Хоча сада има 700 становника, од којих су већина данас Срби. Штавише, он тврди да је „ту живело илирско становништво“, развијало виноградарство и пољопривреду.
Шетајући улицама овог српског села, аутор помиње како је историја овог места данас „хладна“.
„Улице имају српске називе, такође идентификационе симболе, али је раније, чак и у Хочи, било другачије, бар на основу докумената.“
Према попису из 1943. године, у том месту је тада живело 957 православних Албанаца, а само петоро Срба.
„Овај податак данас може изгледати невероватно, јер се етничка структура овог села драстично променила“, навео је он више пута у већински српским градовима.
Са овом тврдњом су се сложили и албански историчари које он цитира, који наводе да је до средине 20. века већинско становништво Велике Хоче било албанско, а да су „због преобраћења у Србе православни Албанци били истребљени“.
„Многе српске породице које данас живе на Косову врло добро знају да је њихово порекло албанско“, тврди Ћазим Намани.
Салаку додаје: „Било је случајева да нам старији грађани говоре да потичу из православних албанских породица. Али како време пролази, њихова деца и нећаци имају последице, а они се нису изјаснили о свом албанском пореклу.“
„Тешко је замислити да је 1940-их 90% становништва овде било албанско .“
Посетили су и Гораждевац, за који су рекли да је током Другог светског рата важио за албанско село.
„Постоји шанса да многи данашњи српски становници буду наследници оних православних Албанаца који су и овде били већина“, тврде Албанци у овом филму.
Од 1.050 становника који су наведени у омиљеном попису филмске екипе, 40 су били Албанци муслимани, 240 Срби, 132 албанска муслиманска Рома и 638 православни Албанци.
„Нажалост, ово село се више пута претварало у подручје напетости. Политичари који траже сукобе покушали су да искористе садашње становнике, када су многи од њих, многе данашње породице можда албанског порекла, све док документи показују да су Албанци овде били већина“, каже Мартин Мема шетајући улицама Гораждевца.
И многа друга села која је ова филмска екипа из Албаније посетила, кажу, следе пример ових и других села.
У филму се тврди да су православни Албанци живели у Кијеву код Малишева, Мохљану, Вечану, Лочану… Само у Ђаковици је наводно било 238 православних Албанаца, али:
„Било је опасно третирати ову тему.“
Наводно, деценијама није било студијских програма о томе, чак ни у Албанији није било могуће истраживати о томе, „осим током Другог светског рата“.
„Иако је трајао Други светски рат, ови људи су напорно радили на развоју образовања на Косову и подизању националне свести“, каже Немани, хвалећи нацистичке власти на власти током Другог светског рата.
Селаку је додао да су Албанци у време Југославије и под влашћу Срба били под оштром репресијом, наводећи као пример чињеницу да се „литургија у цркви одржавала на српском језику и да је све то имало велики утицај на православних Албанаца“.
„Многи елементи су довели до ове масовне асимилације. Истина је да је од 1942. до 1943. године велики број становника Косова декларисан као православни Албанци. Међутим, сакаћење њиховог националног идентитета почело је много раније“, наглашавају у филму албански историчари.
„Одвајање албанских земаља“
У другом делу филма овај аутор се враћа у средину 19. века. Он тврди да је у то време Србија, уз снажну подршку Русије, „вредно радила на привлачењу православних Албанаца са Косова“.
Србија је после 1836. године и касније отварала школе у местима где су ови Албанци били већина, док је, с треће стране, црква вршила „велики притисак на одвајање албанских земаља“ – „обећавајући користи породицама које су прихватиле славизацију“, и да је то управо период када је „почело велико раздвајање између Албанаца“.
Филм не разјашњава о којим територијама је конкретно било речи, међутим, српске власти у то време нису имале ефективну власт над турским вилајетима на основу којих је формирано данашње Косово и Метохија. Према пројекту Велике, односно етничке Албаније, део „албанских земаља“ обухвата данашњи јужни део централне Србије.
Један од историчара у филму наводи да се исти процес одиграо и у Чамерији, где је „једино што се морало десити“ било да Албанци прихвате православље, да негирају своје албанско порекло и муслиманску веру и ако пређу у православље. – у овом делу грчког епируса и јужне Албаније – имали би привилегије. У супротном, њихова имовина ће бити одузета и предата неком другом.
Наводе конкретна презимена српских породица из села на Косову и Метохији, за која тврде да су албанског порекла, наводећи да би се неки чланови исте породице у Гораждевцу истовремено изјашњавали као Албанци, док би се други чланови породице изјашњавали другачије, тј., као Срби.
Помиње се и случај бившег градоначелника Новог Брда Србољуба Максимовића, који је на националној телевизији сепаратистичког Косова наводно „признао да је албанског порекла“.
Помиње се и породица Гашић, са конкретним помињањем Братислава Гашића, као неког албанског порекла.
Селаку тврди да су албанске породице које су преузеле српску националност сада део државних структура Србије и да су неке од њих спроводиле мере против Албанаца.
Где је ту пропаганда?
На крају филма, аутор се враћа у Призрен, са поруком да је попис Митруша Кутелија и данас јак у овом граду.
Он каже да је у призренском крају било чак „5.256 православних Албанаца“ и да је цркву Светог Спаса, „чувену албанску цркву Гега српска пропаганда и историчари приказали као словенску“.
Стојећи пред Црквом Светог Спаса, Мема каже да су „Срби неколико пута палили ово свето место“, јер је „Влах одбијао мису на српском језику“, и да је управо то Кутели написао.
Он се пожалио да се „ови православни Албанци на Косову“ „скоро уопште не помињу“, те да се „старе цркве данас масовно приказују странцима као српска културна баштина“, док је становништво православних Албанаца са Косова и Метохије практично нестало, али да још увек постоје документи који доказују да су некада били велика заједница која је била у успону на Косову и Метохији.
Историчари изражавају наду да ће остатак историјских чињеница доћи до изражаја након ослобођења 1999. године, док аутор наводи да је потребно даље радити на документима из 1943. године.
„Време је учинило своје, али то не значи да асимилиране породице не треба да покушавају да скину прашину са свог идентитета. Документи показују колонизаторе које је Србија довела на Косово, али међу њима се на различите начине скривају хиљаде православних Албанаца, чији је национални идентитет промењен. Многе цркве и манастири, не само они често помињани, некада су припадали Албанцима, без сумње…“ – идентичне поруке понављају се кроз филм.
У закључку, Мартин Мема, који се представља као истраживачки новинар, тврди да је податке показао „без икаквог утицаја и емоција“, те да „не треба оклевати да каже истину“, јер:
„Истина помаже да се иде даље, а косовски православни Албанци су чињеница. Њихово постојање се никада не може порећи.”
Извор: КоССев
Превод са енглеског: Админ
Косово и Метохија су Срце и Душа Србије!