После пар месеци гладовања у неком од логора система Јасеновац, њена мајка је са четворо деце пребачена у логор у Сиску. Тешко је не заплакати док Даница прича како су ту деца, без обзира на узраст, одвајана од мајки, и како су се сама борила за опстанак. Kао најстарије дете, борила се Даница и за опстанак троје млађих. Све док њу и брата Милорада нису одвојили од млађих сестара Милице и Љубице и депортовали их у два подравска села.
Брата је узела једна породица у Дрњу, а Даницу породица Фрање Kалаварића у селу Сигетац. Милорад је прошао кроз пакао, из кога нису успели да га извуку ни Kалаварићи.
Kад се мајка вратила са принудног рада из Немачке, кренула је у потрагу за децом. Даницу и Милорада је нашла, али ће у потрази за Милицом и Љубицом морати да прође кроз две потпуно различите драме. Обе су биле усвојене одмах после рата. Једну је усвојио бивши командант логора у Јастребарском, а други партизан коме су за одмазду у рођеној кући спалили оца, жену и децу.
Сенка рата се дуго надвијала над породицом Будимир (Даничино девојачко презиме) из Агинаца, а мајка Анђа је и умрла а да није успела да поврати, па ни да види своју најмлађу ћерку. Од осморо чланова Даницине породице, четворо су се вратили кући.
Република Српска – Српска Спарта!